Јов, глава 4
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.