Приче Соломунове, глава 29
Човек који по карању остаје тврдоглав, уједанпут ће пропасти, да неће бити лека.
Кад се умножавају праведници, весели се народ; а кад влада безбожник, уздише народ.
Ко љуби мудрост, весели оца свог; а ко се дружи с курвама, расипа своје добро.
Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.
Ко ласка пријатељу свом, разапиње мрежу ногама његовим.
У греху је злог човека замка, а праведник пева и весели се.
Праведник разуме парбу невољних, а безбожник не мари да зна.
Подсмевачи распаљују град, а мудри утишавају гнев.
Мудар човек кад се пре с лудим, или се срдио или смејао, нема мира.
Крвопије мрзе на безазленога, а прави се брину за душу његову.
Сав гнев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг.
Који кнез слуша лажне речи, све су му слуге безбожне.
Сиромах и који даје на добит сретају се; обојици Господ просветљује очи.
Који цар право суди сиромасима, његов ће престо стајати довека.
Прут и кар дају мудрост, а дете пусто срамоти матер своју.
Кад се умножавају безбожници, умножавају се греси, а праведници ће видети пропаст њихову.
Карај сина свог, и смириће те, и учиниће милину души твојој.
Кад нема утваре, расипа се народ; а ко држи закон, благо њему!
Речима се не поправља слуга, јер ако и разуме, опет не слуша.
Јеси ли видео човека наглог у беседи својој? Више има надања од безумног него од њега.
Ако ко мази слугу од малена, он ће најпосле бити син.
Гневљив човек замеће свађу, и ко је напрасит, много греши.
Охолост понижује човека, а ко је смеран духом, добија славу.
Ко дели с лупежем, мрзи на своју душу, чује проклетство и не проказује.
Страшљив човек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.
Многи траже лице владаочево, али је од Господа суд свакоме.
Праведнима је мрзак неправедник, а безбожнику је мрзак ко право ходи.