Књига Проповедникова
Проповедник, глава 6
Има зло које видех под сунцем и често је међу људима:
Некоме Бог да богатство и благо и славу, те душа његова има све шта год жели, али му не да Бог да то ужива, него ужива други. То је таштина и љуто зло.
Да би ко родио сто синова и живео много година и дани би се века његовог веома намножили, а душа се његова не би наситила доброг, те ни погреба не би имао, кажем да је боље недоношче од њега.
Јер узалуд дође и у таму отиде и име му је тамом покривено;
Ни сунца не виде, нити шта позна, а почива боље него онај.
И да би живео две хиљаде година, а добра не би уживао, не одлазе ли сви на једно место?
Сав је труд човечји за уста његова, али се не може наситити душа његова.
Јер шта има мудри више него безумни? Шта ли сиромах, који се уме владати међу живима?
Боље је видети очима него ли желети; и то је таштина и мука духу.
Шта је ко, давно је тим назван; и зна се да је човек и да се не може судити с јачим од себе.
Кад, дакле, има много ствари које умножавају таштину, каква је корист човеку?
Јер ко зна шта је добро човеку у животу, за мало дана таштог живота његовог, који му пролазе као сен? Или ко ће казати човеку шта ће бити после њега под сунцем?
