Плач Јеремијин

Како потамне злато, промени се чисто злато? Камење је од светиње разметнуто по угловима свих улица.

Драги синови сионски, цењени као најчистије злато, како се цене земљани судови, као дело руку лончаревих!

И звери истичу сисе своје и доје млад своју, а кћи народа мог поста немилостива као ној у пустињи.

Језик детету које сиса приону за грло од жеђи; деца ишту хлеба, а нема никога да им ломи.

Који јеђаху посластице, гину на улицама; који одрастоше у скерлету, ваљају се по буњишту.

И кар који допаде кћери народа мог већи је од пропасти која допаде Содому, који се затре у часу и руке се не забавише око њега.

Назиреји њени беху чистији од снега, бељи од млека; тело им беше црвеније од драгог камења, глатки као сафир.

А сада им је лице црње од угља, не познају се на улицама; кожа им се прилепила за кости, осушила се као дрво.

Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљског.

Својим рукама жене жалостиве куваше децу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мог.

Наврши Господ гнев свој, изли жестоки гнев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождре темеље.

Али би за грехе пророка његових и за безакоња свештеника његових, који проливаху крв праведничку усред њега.

Лутаху као слепци по улицама, каљаху се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим.