4. Мојсијева, глава 12
И стадоше викати Марија и Арон на Мојсија ради жене Мадијанке, којом се ожени, јер се ожени Мадијанком.
И рекоше: Зар је само преко Мојсија говорио Господ? Није ли говорио и преко нас? И то чу Господ.
А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи.
И одмах рече Господ Мојсију и Арону и Марији: Дођите вас троје у шатор од састанка. И отидоше њих троје.
Тада сиђе Господ у ступу од облака, стаде на вратима од шатора. И викну Арона и Марију, и дођоше обоје.
И рече им: Чујте сада речи моје: пророк кад је међу вама, ја ћу му се Господ јављати у утвари и говорићу с њим у сну.
Али није такав мој слуга Мојсије, који је веран у свем дому мом.
Њему говорим из уста к устима, и он ме гледа доиста, а не у тами нити у каквој прилици Господњој. Како се дакле не побојасте викати на слугу мог, на Мојсија?
И гнев се Господњи распали на њих, и Он отиде.
И облак се подиже са шатора; и гле, Марија беше губава, бела као снег. И Арон погледа Марију, а она губава.
Тада рече Арон Мојсију: Господару, молим те, не мећи на нас греха овог, јер лудо учинисмо и згрешисмо.
Немој да ова буде као мртво дете, коме је месо пола труло кад излази из утробе мајке своје.
И вапи Мојсије ка Господу говорећи: Боже, молим Ти се, исцели је.
А Господ одговори Мојсију: Да јој је отац њен пљунуо у лице, не би ли се стидела седам дана? Нека буде одлучена седам дана изван логора, а после нека буде опет примљена.
Тако би Марија одлучена изван логора седам дана; и народ не пође оданде докле Марија не би опет примљена.