Прва књига Мојсијева (која се зове Постање )
1. Мојсијева, глава 32
А Јаков отиде својим путем; и сретоше га анђели Божији;
А кад их угледа Јаков, рече: ово је око Божји. И прозва оно мјесто Маханаим.
И Јаков посла пред собом гласнике к Исаву брату својему у земљу Сир, крајину Едомску.
И заповједи им говорећи: овако кажите господару мојему Исаву: слуга твој Јаков овако каже: био сам дошљак код Лавана и бавио се досад.
А имам волова и магараца, оваца и слуга и слушкиња, и послах да јавим теби господару својему, еда бих нашао милост пред тобом.
И вратише се гласници к Јакову и рекоше му: идосмо до брата твојега Исава, и ето он ти иде на сусрет с четири стотине момака.
А Јаков се уплаши јако и забрину се; па раздијели своје људе и овце и говеда и камиле у двије чете.
И рече: ако Исав удари на једну чету и разбије је, да ако друга утече.
И рече Јаков: Боже оца мојега Аврама и Боже оца мојега Исака, Господе, који си ми казао: врати се у земљу своју и у род свој, и ја ћу ти бити добротвор!
Нијесам вриједан толике милости и толике вјере што си учинио слузи својему; јер само са штапом својим пријеђох преко Јордана, а сада сам господар од двије чете.
Избави ме из руке брата мојега, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер с дјецом.
А ти си казао: заиста ја ћу ти бити добротвор, и учинићу сјеме твоје да га буде као пијеска морскога, који се не може избројити од множине.
И заноћи ондје ону ноћ, и узе што му дође до руке, да пошље на дар Исаву брату својему,
Двјеста коза с двадесет јараца, двјеста оваца с двадесет овнова,
Тридесет камила дојилица с камиладма, четрдесет крава с десеторо телади, двадесет магарица с десеторо магаради.
И предаде их слугама својим, свако стадо напосе, и рече слугама: идите напријед преда мном, остављајући доста мјеста између једнога стада и другога.
И заповједи првому говорећи: кад сретеш Исава брата мојега, па те запита: чији си? и куда идеш? и чије је то што гониш пред собом?
А ти реци: слуге твојега Јакова, а ово шаље на дар господару својему Исаву, а ето и сам иде за нама.
Тако заповједи и другому и трећему и свијема који иђаху за стадом, и рече: тако кажите Исаву кад наиђете на њ.
И још кажите: ето, Јаков слуга твој иде за нама. Јер говораше: ублажићу га даром који иде преда мном, па ћу му онда видјети лице, да ако ме лијепо прими.
Тако отиде дар напријед, а он преноћи ону ноћ код чете своје.
И по ноћи уста, и узе обје жене и двије робиње и једанаесторо дјеце своје; и преброди брод Јавок.
А пошто њих узе и преведе преко потока, претури и остало што имаше.
А кад оста Јаков сам, тада се један човјек рваше с њим до зоре.
И кад видје да га не може савладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човјек рваше с њим.
Па онда рече: пусти ме, зора је. А Јаков му рече: нећу те пустити докле ме не благословиш.
А човјек му рече: како ти је име? А он одговори: Јаков.
Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људма, и одолио си.
А Јаков запита и рече: кажи ми како је теби име. А он рече: што питаш како ми је име? И благослови га ондје.
И Јаков надједе име оному мјесту Фануил; јер, вели, Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја избави.
И сунце му се роди кад прође Фануил, и храмаше на стегно своје.
Зато синови Израиљеви не једу крајева од мишића на зглавку у стегну до данашњега дана, што се Јакову повриједише крајеви од мишића на зглавку у стегну.
