Књига Немијина
Немија, глава 2
А мјесеца Нисана године двадесете Артаксеркса цара бијаше вино пред њим, и ја узев вино дадох га цару. А пређе не бијах невесео пред њим.
И рече ми цар: што си лица невесела, кад нијеси болестан? није друго него туга у срцу. А ја се уплаших врло.
И рекох цару: да је жив цар довијека! како не бих био лица невесела, кад је град гдје су гробови мојих отаца опустио и врата му огњем спаљена?
А цар ми рече: шта хоћеш? Тада се помолих Богу небескому,
И рекох цару: ако је угодно цару и ако ти је мио слуга твој, пошљи ме у Јудеју у град гдје су гробови отаца мојих да га саградим.
А цар ми рече, а жена његова сјеђаше до њега: колико ти времена треба на пут, и кад ћеш се вратити? И би угодно цару, и пусти ме кад му казах вријеме.
Потом рекох цару: ако је угодно цару, да ми се да књига на кнезове преко ријеке да ме прате докле не дођем у Јудеју,
И књига на Асафа чувара шуме цареве да ми да дрва за брвна на врата од двора уз дом Божји и за зид градски и за кућу у коју ћу ући. И даде ми цар, јер добра рука Бога мојега бјеше нада мном.
И тако дођох ка кнезовима преко ријеке, и дадох им књиге цареве. А цар посла са мном војводе и коњике.
А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија слуга Амонац, би им врло мрско што дође човјек да се постара за добро синовима Израиљевијем.
Потом дођох у Јерусалим, и бих ондје три дана.
Па устах ноћу с неколико људи, а никому не казах што ми је Бог мој дао у срце да учиним у Јерусалиму; и не имах кљусета са собом осим онога на ком јахах.
И изидох ноћу на врата од долине, на извор змајевски, и на врата гнојна, и разгледах зидове Јерусалимске како бјеху разваљени и како му врата бјеху огњем попаљена.
Отуда прођох на изворска врата и на царско језеро, а ондје не бјеше мјеста да кљусе пода мном пријеђе.
Зато јахах уз поток по ноћи и разгледах зид, па се вратих на врата од долине, и тако дођох натраг.
Али поглавари не знадијаху куда сам ишао ни шта сам радио, јер до тада не бијах ништа рекао ни Јудејцима ни свештеницима ни кнезовима ни поглаварима ни другима који управљаху послом.
Зато им рекох: видите у каквом смо злу, Јерусалим пуст и врата му попаљена огњем; дајте да зидамо зидове Јерусалимске, да више не будемо руг.
И казах им како је добра рука Бога мојега нада мном и ријечи цареве које ми је рекао. Тада рекоше: устанимо и зидајмо. И укријепише им се руке на добро.
А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија слуга Амонац и Гисем Арапин, потсмијеваше нам се и ругаше нам се говорећи: шта то радите? да се нећете одметнути цару?
А ја им одговорих и рекох: Бог небески даће нам срећу, а ми слуге његове устасмо и зидамо; али ви немате дијела ни права ни спомена у Јерусалиму.
