Књига Немијина

А кад чу Санавалат да зидамо зид, разгњеви се и расрди се врло, и ругаше се Јеврејима,

И говораше пред браћом својом и војницима Самаријским: шта раде ти немоћни Јудејци? хоћемо ли их оставити? хоће ли приносити жртве? хоће ли сада свршити? еда ли ће у живот повратити из праха камење спаљено?

А Товија Амонац који бијаше уза њ рече: нека зидају; да лисица дође, провалиће камени зид њихов.

Чуј, Боже наш, како нас презиру; обрати руг њихов на њихову главу, и дај да буду грабеж у земљи гдје би робовали.

И не покривај безакоња њихова, и гријех њихов да се не избрише пред тобом, јер те дражише за оне који зидају.

И тако зидасмо зид, и сав се зид састави до половине, и народ имаше вољу да ради.

А кад чу Санавалат и Товија и Арапи и Амонци и Азоћани да се оправља зид Јерусалимски и да се почело затворати што је проваљено, разгњевише се врло;

И сложише се сви заједно да дођу и да ударе на Јерусалим и да смету.

А ми се молисмо Богу својему и постављасмо стражу према њима дан и ноћ од страха њихова.

А Јудејци рекоше: клонула је снага носиоцима, а праха има много, не можемо зидати зида.

А наши непријатељи рекоше: да не дознаду и не опазе докле не дођемо усред њих, па ћемо их побити и прекинути посао.

Али дођоше Јудејци који код њих живљаху, и казаше нам десет пута: чувајте сва мјеста куда се иде к нама.

Тада намјестих народ у низима иза зида и на стрменима, поставих народ по породицама с мачевима и копљима и луковима.

И разгледавши устах и рекох старјешинама и главарима и осталом народу: не бојте их се. Помените Господа великога и страшнога, и бијте се за браћу своју, за синове своје и кћери своје, за жене своје и куће своје.

А кад чуше непријатељи наши да смо дознали, разби Господ њихову намјеру, и ми се вратисмо сви к зиду, сваки на свој посао.

И отада половина мојих момака пословаше, а друга половина држаше копља и штитове и лукове и оклопе, и кнезови стајаху иза свега дома Јудина.

И који зидаху и који ношаху терет и који товараху, сваки једном руком рађаше а у другој држаше копље.

А који зидаху, сваки имаху мач приписан уз бедрицу, и тако зидаху. А трубач стајаше код мене.

Јер рекох старјешинама и главарима и осталом народу: посао је велик и дуг, и ми смо се расули по зиду далеко један од другога.

Гдје чујете трубу да труби, онамо трчите к нама; Бог наш војеваће за нас.

Тако рађасмо посао, и половина их држаше копља од зоре па докле звијезде не изиду.

У то вријеме још рекох народу: сваки с момком својим нека ноћује у Јерусалиму да би нам ноћу стражили а дању радили.

А ја и моја браћа и момци моји и стражари што иду за мном нећемо свлачити са себе хаљина; у свакога да је мач и вода.