Књига Немијина
Немија, глава 5
И стаде велика вика људи и жена на браћу њихову Јудејце.
Јер неки говораху: нас и синова наших и кћери наших има много; да добавимо жита да једемо и останемо живи.
Други опет говораху: да заложимо поља своја и винограде и куће да добијемо жита у овој глади.
Још други говораху: да узајмимо новаца на поља своја и винограде за данак царски.
А тијело је наше као тијело браће наше, синови наши као њихови синови, и ето треба да дамо синове своје и кћери своје у робље, и неке кћери наше већ су робиње, а ми не можемо ништа, јер поља наша и винограде наше држе други.
Зато се расрдих врло кад чух вику њихову и те ријечи.
И смислих у срцу свом и укорих кнезове и поглаваре, и рекох им: ви мећете бремена сваки на брата својега. И сазвах велики збор њих ради.
И рекох им: ми откуписмо колико могосмо браћу своју Јудејце што бјеху продани народима; а ви ли ћете продавати браћу своју или ће се продавати нама? А они умукоше и не нађоше што би одговорили.
И рекох: није добро што радите. Не треба ли вам ходити у страху Бога нашега да нам се не ругају народи, непријатељи наши?
И ја и браћа моја и момци моји давали смо им новаца и жита; али опростимо им тај дуг.
Хајде вратите им данас поља њихова и винограде и маслинике и куће и што им на стотину узимате од новца и жита и вина и уља.
А они одговорише: вратићемо и нећемо искати од њих; учинићемо како велиш. Тада сазвах свештенике, и заклех их да ће тако учинити.
И истресох њедра своја и рекох: овако да истресе Бог свакога из куће његове и из труда његова ко год не испуни ове ријечи, и овако да се истресе и буде празан. И сав збор рече: амин. И хвалише Господа, и учини народ по тој ријечи.
И откад ми цар заповједи да им будем управитељ у земљи Јудиној, од године двадесете до тридесет друге године цара Артаксеркса, дванаест година, ја и браћа моја не једосмо хране управитељске.
А пређашњи управитељи који бијаху прије мене бијаху тешки народу узимајући од њега хљеба и вина осим четрдесет сикала сребра, и слуге њихове заповиједаху по народу; али ја тако не чиних бојећи се Бога.
Него и око грађења зида радих, и не куписмо њиве; и сви момци моји бијаху скупа ондје на послу.
И Јудејаца и поглавара сто и педесет људи и који долажаху к нама из околнијех народа бијаху за мојим столом.
И готовљаше се сваки дан по једно говече, шест оваца изабранијех, и птице готовљаху ми се, и сваких десет дана даваше се свакојакога вина изобила. И опет не исках хране управитељске; јер служба бјеше тешка народу.
Помени ме, Боже мој, на добро за све што сам чинио овому народу.
