Књига о Јову

А Јов одговори и рече:

Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме ријечима?

Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?

Али ако сам доиста погријешио, погрјешка ће моја остати код мене.

Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,

Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.

Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапијем, али нема суда.

Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.

Свукао је с мене славу моју и скинуо вијенац с главе моје.

Порушио ме је отсвуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.

Распалио се на ме гњев његов, и узео ме је међу непријатеље своје.

Војске његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у око около шатора мојега.

Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.

Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.

Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховијем.

Зовем слугу својега, а он се не одзива, а молим га устима својим.

Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.

Ни дјеца не хају за ме; кад устанем, руже ме.

Мрзак сам свјема невјернијем својим, и које љубљах посташе ми противници.

За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.

Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.

Зашто ме гоните као Бог, и меса мојега не можете да се наситите?

О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу!

Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!

Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом.

И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.

Ја исти видјећу га, и очи моје гледаће га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.

Него би требало да речете: зашто га гонимо? кад је коријен бесједе у мени.

Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.