Књига о Јову
Јов, глава 2
Опет један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а дође и Сотона међу њих да стане пред Господом.
И Господ рече Сотони: откуда идеш? А Сотона одговори Господу и рече: проходих земљу и обилазих.
И рече Господ Сотони: јеси ли видио слугу мојега Јова? нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си ме наговорио, те га упропастих ни за што.
А Сотона одговори Господу и рече: кожа за кожу, и све што човјек има даће за душу своју.
Него пружи руку своју и дотакни се костију његовијех и меса његова, псоваће те у очи.
А Господ рече Сотони: ево ти га у руке; али му душу чувај.
И Сотона отиде од Господа, и удари Јова злијем приштем од пете до тјемена,
Те он узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.
И рече му жена: хоћеш ли се још држати доброте своје? Благослови Бога, па умри.
А он јој рече: говориш као луда жена; добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то не сагријеши Јов уснама својим.
А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из својега мјеста, Елифас Теманац и Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, договорише се да дођу да га пожале и потјеше.
И подигавши очи своје издалека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати и раздријеше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави бацајући га у небо.
И сјеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори ријечи, јер виђаху да је бол врло велик.
