Књига о Јову

Зашто Свемогућему нијесу сакривена времена? и који га знају, не виде дана његовијех?

Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;

Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;

Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.

Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плијен; пустиња је храна њима и дјеци њиховој;

Жању њиву и беру виноград који није њихов;

Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,

Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стијени.

Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.

Голога остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.

Који међу њиховијем зидовима уље циједе и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.

Људи у граду уздишу, и душе побијенијех вичу, а Бог не укида тога.

Зором устајући крвник убија сиромаха и убога; а ноћу је као лупеж.

И око курварово пази на сумрак говорећи: да ме око не види. И сакрива лице.

Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забиљеже; не знајући за свјетлост.

Јер је зора њима свјема сјен смртни; ако их ко позна, страх их је сјена смртнога.

Брзи су као поврх воде, проклет је дио њихов на земљи; неће видјети пута виноградскога.

Као што суша и врућина граби воде шњежне, тако гроб грјешнике.

Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.

Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.

Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.

Да му Бог у шта ће се поуздати; али очи његове пазе на њихове путе.

Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсијецају се.

Није ли тако? ко ће ме утјерати у лаж и обратити у ништа ријечи моје?