Јов, глава 28
Да, сребро има жице, и злато има мјесто гдје се топи.
Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи мјед.
Мраку поставља међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.
Ријека навре с мјеста својега да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човјечјим.
Из земље излази хљеб, и под њом је друго, као огањ.
У камену је њезину мјесто сафиру, а ондје је прах златни.
Те стазе не зна птица, нити је видје око крагујево;
Не угази је младо звијерје, нити њом прође лав.
На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.
Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.
Уставља ријеке да не теку, и што је сакривено износи на видјело.
Али мудрост гдје се налази? и гдје је мјесто разуму?
Не зна јој човјек цијене, нити се находи у земљи живијех.
Бездана вели: није у мени; и море вели: није код мене.
Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу.
Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.
Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промијенити за закладе златне.
Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.
Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.
Откуда дакле долази мудрост? и гдје је мјесто разуму?
Сакривена је од очију свакога живога, и од птица небеских заклоњена.
Погибао и смрт говоре: ушима својима чусмо славу њезину.
Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино.
Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свијем небом.
Кад даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером,
Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.
Још је онда видје и огласи је, уреди је и претражи је.
А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум.