Књига о Јову

Још настави Јов бесједу своју и рече:

О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,

Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,

Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,

Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,

Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,

Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:

Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.

Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми

Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;

Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;

У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.

Око бијах слијепцу и нога хрому.

Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.

Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.

Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја.

Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.

Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци, кад тјеши жалосне.