Књига о Јову

А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтио метнути са псима стада својега.

А на што би ми и била сила руку њиховијех? у њима бјеше пропала старост.

Од сиромаштва и глади самоћаваху бјежећи од суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста;

Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна.

Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежем.

Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену.

По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља.

И њима сам сада пјесма, и постах им прича.

Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја.

И сада се душа моја разљева у мени, стигоше ме дани мучни.

Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме.

Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима.

Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

Нијесам ли плакао ради онога који бијаше у злу? није ли душа моја жалосна бивала ради убогога?

Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак.

Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

Брат постах змајевима и друг совама.

Поцрњела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.