Књига о Јову

Тада престаше она три човјека одговарати Јову, јер се чињаше да је праведан.

А Елијуј си Варахилов од Вуза, рода Рамова, разгњеви се на Јова што се сам грађаше праведнији од Бога;

И на три пријатеља његова разгњеви се што не нађоше одговора и опет осуђиваху Јова.

Јер Елијуј чекаше докле они говораху с Јовом, јер бијаху старији од њега.

Па кад видје Елијуј да нема одговора у устима она три човјека, распали се гњев његов.

И проговори Елијуј син Варахилов од Вуза, и рече: ја сам најмлађи, а ви сте старци, зато се бојах и не смијах вам казати што мислим.

Мишљах: нека говори старост, и многе године нека објаве мудрост.

Али је дух у људима, и дух Свемогућега уразумљује их.

Велики нијесу свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.

Зато велим: послушај ме да кажем и ја како мислим.

Ето, чекао сам да ви изговорите, слушао сам разлоге ваше докле извиђасте бесједу.

Пазио сам, али гле, ниједан од вас не сапре Јова, не одговори на његове ријечи.

Може бити да ћете рећи: нађосмо мудрост, Бог ће га оборити, не човјек.

Није на ме управио бесједе, ни ја му нећу одговарати вашим ријечима.

Смели су се, не одговарају више, нестало им је ријечи.

Чекао сам, али не говоре, стадоше, и више не одговарају.

Одговорићу и ја за се, казаћу и ја како мислим.

Јер сам пун ријечи, тијесно је духу у мени.

Гле, трбух је мој као вино без одушке, и распукао би се као нов мијех.

Говорићу да одахнем, отворићу усне своје, и одговорићу.

Нећу гледати ко је ко, и човјеку ћу говорити без ласкања.

Јер не умијем ласкати; одмах би ме узео Творац мој.