Књига о Јову

Тада одговори Елифас Теманац и рече:

Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? али ко би се могао уздржати да не говори?

Гле, учио си многе, и руке изнемогле кријепио си;

Ријечи су твоје подизале онога који падаше, и утврђивао си кољена која клецаху.

А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.

Није ли побожност твоја била уздање твоје? и доброта путова твојих надање твоје?

Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени?

Како сам ја видио, који ору муку и сију невољу, то и жању.

Од дихања Божијега гину, и од даха ноздара његовијех нестаје их.

Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.

Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.

Још дође тајно до мене ријеч, и ухо моје дочу је мало.

У мислима о ноћнијем утварама, кад тврд сан пада на људе,

Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје,

И дух прође испред мене, и длаке на тијелу мом накостријешише се.

Стаде, али му не познах лица; прилика бијаше пред очима мојима, и мучећи чух глас:

Еда ли је човјек праведнији од Бога? еда ли је човјек чистији од Творца својега?

Гле, слугама својим не вјерује, и у анђела својих налази недостатака;

Акамоли у онијех који стоје у кућама земљанијем, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.

Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навијек да нико и не опази.

Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.