Књига о Јову

А Јов одговори и рече:

Заиста, знам да је тако; јер како би могао човјек бити прав пред Богом?

Ако би се хтио прети с њим, не би му могао одговорити од тисуће на једну.

Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро њему и био срећан?

Он премјешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гњеву свом;

Он креће земљу с мјеста њезина да јој се ступови дрмају;

Он кад запријети сунцу, не излази; он запечаћава звијезде;

Он је начинио звијезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

Он чини ствари велике и неиспитљиве и дивне, којима нема броја.

Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

Гле, кад ухвати, ко ће га нагнати да врати? ко ће му казати: шта радиш?

Бог не устеже гњева својега, падају пода њ охоли помоћници.

А како би му ја одговарао и бирао ријечи против њега?

Да сам и прав, нећу му се одговорити, ваља да се молим судији својему.

Да га зовем и да ми се одзове, још не могу вјеровати да је чуо глас мој.

Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана ни за што.

Не да ми да одахнем, него ме сити грчинама.

Ако је на силу, гле, он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми свједочити?

Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

Свеједно је; зато рекох: и доброга и безбожнога он потире.

Кад би још убио бич наједанпут! али се смије искушавању правијех.

Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њезинијех заклања; ако не он, да ко?

Али дани моји бише бржи од гласника; побјегоше, не видјеше добра.

Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

Ако речем: заборавићу тужњаву своју, оставићу гњев свој и окријепићу се;

Страх ме је од свијех мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

Да се измијем водом шњежницом, и да очистим сапуном руке своје,

Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

Јер није човјек као ја да му одговарам, да идем с њим на суд;

Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

Нека одмакне од мене прут свој, и страх његов нека ме не страши;

Тада ћу говорити, и нећу га се бојати; јер овако не знам за себе.