Псалми Давидови

Рекох: чуваћу се на путовима својим да не згријешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.

Бијах нијем и гласа не пустих; мучах и о добру. Али се туга моја подиже,

Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгорје се огањ; проговорих језиком својим:

Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив.

Баш ходи човјек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.

Па шта да чекам, Господе? Над је мој у теби.

Из свега безакоња мојега избави ме, не дај ме безумноме на потсмијех.

Нијем сам, нећу отворити уста својијех; јер си ме ти ударио.

Олакшај ми ударац свој, силна рука твоја уби ме.

Ако ћеш карати човјека за пријеступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човјек.

Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој мучати. Јер сам гост у тебе и дошљак као и сви стари моји.

Немој ме више гњевно гледати, па ћу одахнути прије него отидем и више ме не буде.