Псалми Давидови

Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к ријечима уста мојих.

Отворам за причу уста своја, казаћу старе приповијетке.

Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,

Нећемо затајити од дјеце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу његову и чудеса која је учинио.

Свједочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду дјеци својој;

Да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали својој дјеци

Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дјела Божијих, и заповијести његове да држе;

И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не бјеше тврд срцем својим, нити вјеран Богу духом својим.

Синови Јефремови наоружани, који стријељају из лука, вратише се натраг, кад бијаше бој.

Не сачуваше завјета Божијега, и по закону његову не хтјеше ходити.

Заборавише дјела његова, и чудеса, која им је показао,

Како пред очима њиховијем учини чудеса у земљи Мисирској, на пољу Соану;

Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;

И води их дању облаком, и сву ноћ свијетлијем огњем;

Раскида стијене у пустињи, и поји их као из велике бездане;

Изводи потоке из камена, и води воду ријекама.

Али они још једнако гријешише њему, и гњевише вишњега у пустињи.

И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,

И викаше на Бога, и рекоше: "може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"

Ево! он удари у камен, и потече вода, и ријеке устадоше; може ли и хљеба дати? хоће ли и меса поставити народу својему?

Господ чу и разљути се, и огањ се разгорје на Јакова, и гњев се подиже на Израиља.

Јер не вјероваше Богу и не уздаше се у помоћ његову.

Тада заповједи облацима одозго, и отвори врата небеска,

И пусти, те им подаждје мана за јело, и хљеб небески даде им.

Хљеба анђелскога јеђаше човјек; посла им јела до ситости.

Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;

И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим;

Побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех.

И наједоше се и даде им што су жељели.

Гњев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.

Преко свега тога још гријешише, и не вјероваше чудесима његовијем.

И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.

Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и искаху Бога;

И помињаху да је Бог обрана њихова, и вишњи избавитељ њихов.

Ласкаху му устима својима, и језиком својим лагаху му.

А срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету његову.

Али он бјеше милостив, и покриваше гријех, и не помори их, често устављаше гњев свој, и не подизаше све јарости своје.

Опомињаше се да су тијело, вјетар, који пролази и не враћа се.

Колико га пута расрдише у пустињи, и увриједише у земљи гдје се не живи!

Све наново кушаше Бога, и свеца Израиљева дражише.

Не сјећаше се руке његове и дана, у који их избави из невоље,

У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;

И проврже у крв ријеке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.

Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.

Љетину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.

Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.

Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.

Посла на њих огњени гњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела.

Равни стазу гњеву својему, не чува душа њиховијех од смрти, и живот њихов предаде помору.

Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовијем.

И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.

Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.

И доведе их на мјесто светиње своје, на ову гору, коју задоби десница његова.

Одагна испред лица њихова народе; ждријебом раздијели њихово достојање, и по шаторима њиховијем насели кољена Израиљева.

Али они кушаше и срдише Бога вишњега и уредаба његовијех не сачуваше.

Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.

Увриједише га висинама својим, и идолима својим раздражише га.

Бог чу и разгњеви се и расрди се на Израиља веома.

Остави насеље своје у Силому, шатор, у којем живљаше с људима.

И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.

И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламтје се.

Младиће његове једе огањ, и дјевојкама његовијем не пјеваше сватовских пјесама;

Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.

Најпослије као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.

И поби непријатеље своје с леђа, вјечној срамоти предаде их.

И не хтје шатора Јосифова, и кољена Јефремова не изабра.

Него изабра кољено Јудино, гору Сион, која му омиље.

И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довијека.

И изабра Давида слугу својега, и узе га од торова овчијих,

И од дојилица доведе га да пасе народ његов, Јакова, и нашљедство његово, Израиља.

И он их пасе чистијем срцем, и води их мудријем рукама.