Псалми Давидови

Господе Боже, спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред тобом.

Нек изађе преда те молитва моја, пригни ухо своје к јауку мојему;

Јер је душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу.

Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човјек без силе,

Као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сјећаш, и који су од руке твоје далеко.

Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану.

Отежа ми гњев твој, и свима валима својим удараш ме.

Око моје усахну од јада, вичем те, Господе, вас дан, пружам к теби руке своје.

Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? или ће мртви устати и тебе славити?

Еда ли ће се у гробу приповиједати милост твоја, и истина твоја у трухљењу?

Еда ли ће у тами познати чудеса твоја, и правду твоју гдје се све заборавља?

Али ја, Господе, к теби вичем, и јутром молитва моја срета те.

Зашто, Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице своје од мене?

Мучим се и издишем од удараца, подносим страхоте твоје, без надања сам.

Гњев твој стиже ме, страхоте твоје раздиру ме.

Оптјечу ме сваки дан као вода, стежу ме отсвуда.

Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.