Приче Соломунове, глава 13
Мудар син слуша наставу оца својега; а потсмјевач не слуша укора.
Од плода уста својих сваки ће јести добро, а душа неваљалијех људи насиље.
Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада.
Жељна је душа љенивчева, али нема ништа; а душа вриједнијех људи обогатиће се.
На лажну ријеч мрзи праведник; а безбожник се мрази и срамоти.
Правда чува онога који ходи безазлено; а безбожност обара грјешника.
Има ко се гради богат а нема ништа, и ко се гради сиромах а има велико благо.
Откуп је за живот човјеку богатство његово, а сиромах не слуша пријетње.
Видјело праведничко свијетли се, а жижак безбожнички угасиће се.
Од охолости бива само свађа, а који примају свјет, у њих је мудрост.
Благо које се таштином тече умаљава се, а ко сабира руком, умножава.
Дуго надање мори срце, и жеља је испуњена дрво животно.
Ко презире ријеч сам себи уди; а ко се боји заповијести, платиће му се.
Наука је мудрога извор животни да се сачува пругала смртнијех.
Добар разум даје љубав, а пут је безаконички храпав.
Сваки паметан човјек ради с разумом, а безуман разноси безумље.
Гласник безбожан пада у зло, а вјеран је посланик лијек.
Сиромаштво и срамота доћи ће на онога који одбацује наставу; а ко чува карање, прославиће се.
Испуњена је жеља сласт души, а безумнима је мрско отступити ода зла.
Ко ходи с мудрима постаје мудар, а ко се држи с безумницима постаје гори.
Грјешнике гони зло, а праведницима се враћа добро.
Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих, а грјешниково имање чува се праведнику.
Изобила хране има на њиви сиромашкој, а има ко пропада са зле управе.
Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена.
Праведник једе, и сита му је душа; а трбух безбожницима нема доста.