Приче Соломунове

Бољи је залогај суха хљеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом.

Разуман слуга биће господар над сином срамотнијем и с браћом ће дијелити нашљедство.

Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ.

Зао човјек пази на усне зле, а лажљивац слуша језик пакостан.

Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова; ко се радује несрећи, неће остати без кара.

Вијенац су старцима унуци, а слава синовима оци њихови.

Не приличи безумном висока бесједа, акамоли кнезу лажљива бесједа.

Поклон је драги камен ономе који га прима, куда се год окрене напредује.

Ко покрива пријеступ, тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље.

Укор тишти разумнога већма него лудога сто удараца.

Зао човјек тражи само одмет, али ће се љут гласник послати на њ.

Боље је да човјека срете медвједица којој су отети медвједићи, него безумник у свом безумљу.

Ко враћа зло за добро, неће се зло одмаћи од куће његове.

Ко почне свађу, отвори уставу води; зато прије него се заметне, прођи се распре.

Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад Господу.

На што је благо безумноме у руци кад нема разума да прибави мудрост?

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.

Човјек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља својега.

Ко милује свађу, милује гријех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао.

Ко је опака срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло.

Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац луда.

Срце весело помаже као лијек, а дух жалостан суши кости.

Безбожник прима поклон из њедара да преврати путове правди.

Жалост је оцу својему син безуман, и јад родитељци својој.

Није добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право.

Устеже ријечи своје човјек који зна, и тиха је духа човјек разуман.

И безуман кад мучи, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје.