Приче Соломунове

Сиромах који ходи у безазлености својој бољи је него опаки уснама својим, који је безуман.

Кад је душа без знања, није добро; и ко је брзијех ногу, спотиче се.

Лудост човјечија превраћа пут његов, а срце се његово гњеви на Господа.

Богатство прибавља много пријатеља, а сиромаха оставља пријатељ његов.

Лажан свједок неће остати без кара, и ко говори лаж, неће утећи.

Многи угађају кнезу, и свак је пријатељ човјеку податљиву.

На сиромаха мрзе сва браћа његова, још више се пријатељи његови удаљују од њега; виче за њима, али их нема.

Ко прибавља разум, љуби душу своју; и ко пази на мудрост, наћи ће добро.

Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће.

Не доликују безумном милине, ни слузи да влада кнезовима.

Разум задржава човјека од гњева, и част му је мимоићи кривицу.

Царева је срдња као рика младога лава, и љубав је његова као роса трави.

Безуман је син мука оцу својему, и свадљивост женина непрестано прокисивање.

Кућа и имање нашљеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.

Лијеност наводи тврд сан, и немарљива душа гладоваће.

Ко држи заповијести, чува душу своју; а ко не мари за путове своје, погинуће.

Господу позаима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово.

Карај сина својега докле има надања и на погибао његову да не прашта душа твоја.

Велик гњев показује кад прашташ кар, и кад опростиш, послије већма покарај.

Слушај свјет и примај наставу, да послије будеш мудар.

Жеља човјеку треба да је да чини милост, а бољи је сиромах него лажа.

Страх је Господњи на живот; у кога је он, борави сит, нити га походи зло.

Љењивац крије руку своју у њедра, ни к устима својим не приноси је.

Удри потсмијевача да луди омудра, и разумнога накарај да разумије науку.

Син срамотан и пријекоран упропашћује оца и одгони матер.

Немој, сине, слушати науке која одводи од ријечи разумнијех.

Неваљао свједок потсмијева се правди, и уста безбожника прождиру на неправду.

Готови су потсмјевачима судови и безумницима бој на леђа.