Књига Проповједникова
Глава 1
Ријечи проповједника сина Давидова цара у Јерусалиму.
Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.
Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?
Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.
Сунце излази и залази, и опет хити на мјесто своје одакле излази.
Вјетар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.
Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.
Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас.
Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.
Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму;
И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.
Видјех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
Што је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројити.
Ја рекох у срцу свом говорећи: ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје видје много мудрости и знања.
И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
Јер гдје је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.
