Књига Проповједникова
Проповједник, глава 12
Али опомињи се творца својега у младости својој прије него дођу дани зли и приспију године, за које ћеш рећи: нијесу ми миле;
Прије него помркне сунце и видјело и мјесец и звијезде, и опет дођу облаци иза дажда,
Кад ће дрхтати стражари кућни и погнути се јунаци, и стати млинарице, што их је мало, и потамњети који гледају кроз прозоре,
И кад ће се затворити врата с улице, и слабити звека од мљевења, и кад ће се устајати на птичји глас и престати све пјевачице,
И високога мјеста кад ће се бојати и страшити се на путу, кад ће бадем уцвијетати и скакавац отежати и жеља проћи, јер човјек иде у кућу своју вјечну, и покајнице ће ходити по улицама;
Прије него се прекине уже сребрно, чаша се златна разбије и распе се виједро на извору и сломи се точак на студенцу,
И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао.
Таштина над таштинама, вели проповједник, све је таштина.
А не само мудар бијаше проповједник, него још и народ учаше мудрости, и мотрећи и истражујући сложи много прича.
Стараше се проповједник да нађе угодне ријечи, и написа што је право, ријечи истине.
Ријечи су мудријех људи као жалци и као клини ударени; ријечи онијех који их сложише дао је један пастир.
И тако, сине мој, чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига, и много читање умор је тијелу.
Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповијести његове држи, јер то је све човјеку.
Јер ће свако дјело Бог изнијети на суд и сваку тајну, била добра или зла.
