Књига Проповједникова
Проповједник, глава 2
Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то бјеше таштина.
Смијеху рекох: лудујеш; и весељу: шта то радиш?
Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.
Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;
Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех;
Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета;
Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму;
Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.
И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.
И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему какога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога труда мојега.
А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.
Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човјек који би настао послије цара? што је већ учињено.
И видјех да је боља мудрост од лудости, као што је боља свјетлост од мрака.
Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свјема.
Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.
Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник довијека; јер што сада јест, све се заборавља послије, и мудрац умире као и безумник.
Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.
И омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човјеку који ће настати након мене.
И ко зна хоће ли бити мудар или луд? и опет ће бити господар од свега труда мојега око којега се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.
Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем.
Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у дио другоме који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.
Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога, коју подноси под сунцем?
Јер су сви дани његови мука а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.
Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? Ја видјех и то да је из руке Божије.
Јер ко је јео и уживао више него ја?
Јер човјеку који му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грјешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.
