Плач Јеремијин
Плач Јеремијин, глава 3
Ја сам човјек који видјех муку од прута гњева његова.
Одведе ме и оправи ме у таму а не на видјело.
Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.
Учини, те ми остарје тијело и кожа, потр кости моје.
Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.
Посади ме у таму као умрле одавна.
Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.
Кад вичем и вапијем, одбија молитву моју.
Загради путове моје тесанијем каменом, и преврати стазе моје.
Поста ми као медвјед у засједи, као лав у потаји.
Помете путове моје, и раздрије ме, и уништи ме.
Натеже лук свој, и метну ме стријели за биљегу.
Устријели ме у бубреге стријелама из тула својега.
Постах потсмијех свему народу својему и пјесма њихова по вас дан.
Насити ме горчином, опоји ме пеленом.
Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.
Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.
И рекох: пропаде сила моја и надање моје од Господа.
Опомени се муке моје и јада мојега, пелена и жучи.
Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.
Али ово напомињем срцу својему, те се надам:
Милост је Господња што не изгибосмо сасвијем, јер милосрђа његова није нестало.
Понавља се свако јутро; велика је вјера твоја.
Господ је дио мој, говори душа моја; зато ћу се у њега уздати.
Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.
Добро је мирно чекати спасење Господње.
Добро је човјеку носити јарам за младости своје.
Сам ће сједјети и мучати, јер Бог метну бреме на њ.
Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.
Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.
Јер Господ не одбацује за свагда.
Јер ако и уцвијели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.
Јер не мучи из срца својега ни цвијели синова човјечјих.
Кад газе ногама све сужње на земљи,
Кад изврћу правицу човјеку пред вишњим,
Кад чине криво човјеку у парници његовој, не види ли Господ?
Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповједио?
Не долазе ли и зла и добра из уста вишњега?
Зашто се тужи човјек жив, човјек на кар за гријехе своје?
Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.
Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.
Згријешисмо и непокорни бисмо; ти не прашташ.
Обастро си се гњевом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.
Обастро си се облаком да не продре молитва.
Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тијех народа.
Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.
Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мојега.
Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,
Докле Господ не погледа и не види с неба.
Око моје мучи ми душу ради свијех кћери града мојега.
Тјерају ме једнако као птицу непријатељи моји ни за што.
Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.
Дође ми вода сврх главе; рекох: погибох!
Призивах име твоје, Господе, из јаме најдубље.
Ти чу глас мој; не затискуј уха својега од уздисања мојега, од вике моје.
Приступао си кад те призивах, и говорио си: не бој се.
Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.
Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.
Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.
Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,
Што говоре они који устају на ме и што намишљају против мене по вас дан.
Види, кад сједају и кад устају, ја сам им пјесма.
Плати им, Господе, по дјелима руку њиховијех.
Подај им упорно срце, проклетство своје.
Гони их гњевом, и истријеби их испод небеса Господњих.
