Плач Јеремијин

Опомени се, Господе, што нас задеси; погледај и види срамоту нашу.

Нашљедство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.

Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.

Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.

На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.

Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хљеба.

Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.

Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њиховијех.

Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хљеб.

Кожа нам поцрње као пећ од љуте глади.

Срамоте жене на Сиону и дјевојке по градовима Јудинијем.

Кнезове вјешају својим рукама, не поштују лица старачкога.

Младиће узимају под жрвње, и дјеца падају под дрвима.

Стараца нема више на вратима, ни младића на пјевању.

Неста радости срцу нашему, игра наша претвори се у жалост.

Паде вијенац с главе наше; тешко нама, што згријешисмо!

С тога је срце наше жалосно, с тога очи наше потамњеше,

Са горе Сиона, што опустје, и лисице иду по њој.

Зашто хоћеш да нас заборавиш довијека, да нас оставиш задуго?

Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како бијаху прије.

Јер еда ли ћеш нас сасвијем одбацити и гњевити се на нас веома?