Свето Јеванђеље по Матеју

И онај дан изишавши Исус из куће сјеђаше крај мора.

И сабраше се око њега људи многи, тако да мора ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше по бријегу.

И он им казива много у причама говорећи: гле, изиђе сијач да сије.

И кад сијаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их;

А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше; јер не бијаше у дубину земље.

И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше.

А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их.

А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шесет, а једно по тридесет.

Ко има уши да чује нека чује.

И приступивши ученици рекоше му: зашто им говориш у причама?

А он одговарајући рече им: вама је дано да знате тајне царства небескога, а њима није дано.

Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а који нема, узеће му се и оно што има.

Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и чујући не чују нити разумију.

И збива се на њима пророштво Исаијно, које говори: ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети.

Јер је одрвенило срце овијех људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.

А благо вашијем очима што виде, и ушима вашијем што чују.

Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.

Ви пак чујте причу о сијачу:

Свакоме који слуша ријеч о царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом: то је око пута посијано.

А на камену посијано то је који слуша ријеч и одмах с радости прими је,

Али нема коријена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају ријечи ради, одмах удари натраг.

А посијано у трњу то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и пријевара богатства загуше ријеч, и без рода остане.

А посијано на доброј земљи то је који слуша ријеч и разумије, који дакле и род рађа, и доноси један по сто, а један по шесет, а један по тридесет.

Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као човјек који посија добро сјеме у пољу својему,

А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде.

А кад ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ.

Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: господару! нијеси ли ти добро сјеме сијао на својој њиви? Откуда дакле кукољ?

А он рече им: непријатељ човјек то учини. А слуге рекоше му: хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо?

А он рече: не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу.

Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најприје кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју.

Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као зрно горушичино које узме човјек и посије на њиви својој,

Које је истина најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и сједају на његовијем гранама.

Другу причу каза им: царство је небеско као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.

Све ово у причама говори Исус људима, и без приче ништа не говораше им:

Да се збуде што је казао пророк говорећи: отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања свијета.

Тада остави Исус људе, и дође у кућу. И приступише к њему ученици његови говорећи: кажи нам причу о кукољу на њиви.

А он одговарајући рече им: који сије добро сјеме оно је син човјечиј;

А њива је свијет; а добро сјеме синови су царства, а кукољ синови су зла;

А непријатељ који га је посијао јест ђаво; а жетва је пошљедак овога вијека; а жетеоци су анђели.

Како што се дакле кукољ сабира, и огњем сажиже, тако ће бити на пошљетку овога вијека.

Послаће син човјечиј анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње.

И бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Тада ће се праведници засјати као сунце у царству оца својега. Ко има уши да чује нека чује.

Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човјек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно.

Још је царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера,

Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.

Још је царство небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе;

Која кад се напуни, извукоше је на крај, и сједавши, избраше добре у судове, а зле бацише напоље.

Тако ће бити на пошљетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведнијех.

И бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Рече им Исус: разумјесте ли ово? Рекоше му: да, Господе.

А он им рече: зато је сваки књижевник који се научио царству небескоме као домаћин који износи из клијети своје ново и старо.

И кад сврши Исус приче ове, отиде оданде.

И дошавши на постојбину своју, учаше их по зборницама њиховијем тако да му се дивљаху, и говораху: откуд овоме премудрост ова и моћи?

И сестре његове нијесу ли све код нас? Откуд њему ово све?

И саблажњаваху се о њега. А Исус рече им: нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому својему.

И не створи ондје чудеса многијех за невјерство њихово.