Дјела светијех апостола (Писао их свети апостол и јеванђелиста Лука )

Дође пак у Дерву и у Листру, и гле, ондје бјеше неки ученик, по имену Тимотије, син неке жене Јеврејке која вјероваше, а оца Грка;

За њега добро свједочаху браћа која бијаху у Листри и у Иконији.

Овога намисли Павле да узме са собом; и узе га, и обреза Јевреја ради који бијаху у онијем мјестима: јер сви знадијаху оца његова да бјеше Грк.

И кад пролажаху по градовима, предаваше им да држе уредбе које уредише апостоли и старјешине у Јерусалиму.

А цркве се утврђиваху у вјери, и сваки дан биваше их више.

А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух свети говорити ријеч у Азији.

А кад прођоше Мисију, сиђоше у Троаду.

И Павлу се јави утвара ноћу: бјеше један човјек из Маћедоније, и стајаше молећи га и говорећи: дођи у Маћедонију и помози нам.

А кад видје утвару, одмах гледасмо да изиђемо у Маћедонију, дознавши да нас Господ позва да им проповиједамо јеванђеље.

А кад се одвезосмо из Троаде, дођосмо у Самотрак, и сјутрадан у Неапољ,

А оданде у Филибу, које је први град земље Маћедоније, насеље Римско; и у оном граду остасмо неколико дана.

А у дан суботни изиђосмо из града к води гдје бјеше богомоља; и сједавши говорисмо к женама које се бијаху сабрале.

И једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тијатирскога, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њезино да пази на ријечи Павлове.

А кад се крсти она и кућа њезина, мољаше нас говорећи: ако мислите да ја вјерујем Господа, уђите у моју кућу и живите. И натјера нас.

А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својијем господарима.

Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: ови су људи слуге Бога највишега, који јављају нама пут спасенија.

И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: заповиједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе у тај час.

А кад видјеше њезини господари да изиђе над њихова добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на пазар ка кнезовима.

И доведавши их к војводама, рекоше: ови су људи Јевреји, и муте по нашему граду,

И проповиједају обичаје које нама не ваља примати ни творити, јер смо Римљани.

И слеже се народ на њих, и војводе издријеше им хаљине, и заповједише да их шибају.

И пошто их здраво избише бацише их у тамницу, и заповједише тамничару да их добро чува.

Примивши такову заповијест он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.

А у поноћи бијаху Павле и Сила на молитви и хваљаху Бога; а сужњи их слушаху.

А уједанпут тако се врло затресе земља да се помјести темељ тамнички; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.

А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и шћаше да се убије, мислећи да су побјегли сужњи.

А Павле повика здраво говорећи: не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овдје.

А он заискавши свијећу улетје и дркћући припаде к Павлу и Сили;

И изведавши их напоље рече: господо! шта ми треба чинити да се спасем?

А они рекоше: вјеруј Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.

И казаше му ријеч Господњу, и свима који су у дому његову.

И узе их у онај сахат ноћи и опра им ране; и крсти се он и сви његови одмах.

И уведавши их у свој дом постави трпезу, и радоваше се са свијем домом својијем што вјерова Бога.

А кад би дан, послаше војводе пандуре говорећи: пустите ова два човјека.

А тамничар каза ријечи ове Павлу: послаше војводе да се пустите; сад дакле изиђите и идите с миром.

А Павле рече њима: избивши нас пред народом без суда, људе Римљане, бацише у тамницу: и сад хоће да нас пусте? Није тако, него сами нека дођу и изведу нас.

А пандури казаше војводама ове ријечи; и уплашише се кад чуше да су Римљани;

И дошавши умолише их, и изведоше молећи да изиђу из града.

А кад изиђоше из тамнице, дођоше к Лидији, и видјевши браћу утјешише их, и отидоше.