Књига о судијама
Судије, глава 17
А бијаше један човјек из горе Јефремове по имену Миха.
Он рече матери својој: тисућа и сто сребрника, што су ти украдени, за које си клела и говорила преда мном, ево, то је сребро у мене, ја сам га узео. А мати му рече: Господ да те благослови, сине!
А кад врати тисућу и сто сребрника матери својој, рече мати његова: то сам сребро посветила Господу из своје руке за тебе, сине мој, да се начини од њега лик резан и ливен; зато ти га сада дајем натраг.
Али он опет даде сребро матери својој, а мати узе двјеста сребрника и даде златару, а он начини од њега лик резан и ливен, те бијаше у кући Мишиној.
И тај Миха имаше кућу за богове, и начини оплећак и ликове, и посвети једнога између синова својих да му буде свештеник.
У то вријеме не бјеше цара у Израиљу: сваки чињаше што му бијаше драго.
А бјеше један младић из Витлејема Јудина, од породице Јудине, који бјеше Левит и ондје борављаше.
Он отиде из тога града, Витлејема Јудина, да се настани гдје може; и идући својим путем дође у гору Јефремову до куће Мишине.
А Миха му рече: откуда идеш? Одговори му Левит: из Витлејема Јудина, идем да се настаним гдје могу.
А Миха му рече: остани код мене, и буди ми отац и свештеник, а ја ћу ти дати десет сребрника на годину и двоје хаљине и храну. И отиде Левит к њему.
И Левиту би по вољи да остане код њега, и би му тај младић као да му је син.
И Миха посвети Левита да му је свештеник тај младић, и оста у кући Мишиној.
Тада рече Миха: сада знам да ће ми Господ учинити добро зато што имам Левита свештеника.
