Прва књига Самуилова (која се зове и Прва књига о царевима )

Један дан рече Јонатан син Саулов момку својему који му ношаше оружје: хајде да идемо к стражи Филистејској која је на оној страни. А оцу својему не каза ништа.

А Саул стајаше крај брда под шипком, који бијаше у Мигрону; и народа бјеше с њим око шест стотина људи.

И Ахија син Ахитова брата Ихавода сина Финеса сина Илија свештеника Господњега у Силому ношаше оплећак. И народ не знадијаше да је отишао Јонатан.

А у кланцу којим шћаше Јонатан отићи к стражи Филистејској, бијаху двије стрмене стијене, једна с једне стране а друга с друге, и једна се зваше Восес а друга Сене.

И једна од њих стајаше са сјевера према Михмасу, а друга с југа према Гаваји.

И Јонатан рече момку који му ношаше оружје: хајде да отидемо к стражи тијех необрезанијех; може бити да ће нам учинити што Господ, јер Господу не смета избавити с множином или с малином.

А онај што му ношаше оружје одговори му: чини што ти је год у срцу, иди, ево ја ћу ићи с тобом куда год хоћеш.

А Јонатан му рече: ево, отићи ћемо к тијем људима, и показаћемо им се.

Ако нам реку: чекајте докле дођемо к вама, тада ћемо се уставити на свом мјесту, и нећемо ићи к њима.

Ако ли реку: ходите к нама, тада ћемо отићи; јер нам их Господ предаде у руке. То ће нам бити знак.

И показаше се обојица стражи Филистејској; а Филистеји рекоше: гле, излазе Јевреји из рупа у које су се сакрили.

И стражари рекоше Јонатану и момку који му ношаше оружје: ходите к нама да вам кажемо нешто. И Јонатан рече оному што му ношаше оружје: хајде за мном, јер их предаде Господ у руке Израиљу.

И то би први бој, у ком поби Јонатан и момак што му ношаше оружје око двадесет људи, отприлике на по рала земље.

И уђе страх у око у пољу и у сав народ; и стража и они који бјеху изашли да плијене препадоше се, и земља се усколеба, јер бјеше страх од Бога.

А стража Саулова у Гаваји Венијаминовој опази гдје се мноштво узбунило и успропадало.

Тада рече Саул народу који бијаше с њим: прегледајте и видите ко је отишао од нас. И кад прегледаше, гле, не бјеше Јонатана и момка његова који му ношаше оружје.

И рече Саул Ахији: донеси ковчег Божји; јер ковчег Божји бијаше тада код синова Израиљевијех.

А док говораше Саул свештенику, забуна у околу Филистејском биваше све већа, и Саул рече свештенику: остави.

И Саул и сав народ што бјеше с њим скупише се и дођоше до боја, и гле, повадили бјеху мачеве један на другога, и забуна бјеше врло велика.

А бијаше с Филистејима Јевреја као прије, који иђаху с њима на војску свуда; па и они присташе уз Израиљце, који бијаху са Саулом и Јонатаном.

И сви Израиљци који се бијаху сакрили у гори Јефремовој кад чуше да бјеже Филистеји, наклопише се и они за њима бијући их.

И избави Господ Израиља у онај дан; и бој отиде дори до Вет-Авена.

И Израиљци се врло уморише онај дан; а Саул закле народ говорећи: да је проклет који једе што до вечера, да се осветим непријатељима својим. И не окуси народ ништа.

И сав народ оне земље дође у шуму, гдје бјеше много меда по земљи.

И кад дође народ у шуму, видје мед гдје тече; али нико не принесе руке к устима својим: јер се народ бојаше заклетве.

Али Јонатан не чу кад отац његов закле народ, те пружи штап који му бјеше у руци, и замочи крај у сат, и примаче руку своју к устима својим, и засвијетлише му се очи.

А један из народа проговори и рече: отац је твој заклео народ рекавши: да је проклет ко би јео што данас; стога суста народ.

Тада рече Јонатан: смео је земљу отац мој; видите како ми се засвијетлише очи, чим окусих мало меда.

А да је још народ слободно јео данас од плијена непријатеља својих, који нађе! не би ли полом Филистејски био још већи?

И тако побише онај дан Филистеје од Михмаса до Ајалона, и народ се врло умори.

И наклопи се народ на плијен, и нахваташе оваца и волова и телаца, и поклаше их на земљи, и стаде народ јести с крвљу.

И јавише Саулу говорећи: ево народ гријеши Господу једући с крвљу. А он рече: невјеру учинисте; доваљајте сада к мени велик камен.

Затим рече Саул: разидите се међу народ и реците: доведите сваки к мени вола својега и овцу своју; и овдје закољите и једите, и нећете гријешити Господу једући с крвљу. И донесе сав народ, сваки свога вола својом руком оне ноћи, и ондје клаше.

И начини Саул олтар Господу; то би први олтар који начини Господу.

Потом рече Саул: хајдемо за Филистејима ноћас, да их плијенимо до јутра, и да их не оставимо ниједнога. А они рекоше: чини што ти је год воља. Али свештеник рече: да приступимо овдје к Богу.

И упита Саул Бога: хоћу ли ићи за Филистејима? хоћеш ли их дати у руке Израиљу? Али не одговори му онај дан.

Зато рече Саул: приступите овамо сви главари народни, и тражите и видите на ком је гријех данас.

Јер како је жив Господ који избавља Израиља, ако буде и на Јонатану сину мојем, погинуће заиста. И не одговори му нико из свега народа.

Потом рече свему Израиљу: ви будите с једне стране, а ја и Јонатан син мој бићемо с друге стране. А народ рече Саулу: чини што ти је драго.

Тада рече Саул Господу Богу Израиљеву: покажи правога. И обличи се Јонатан и Саул, а народ изиде прав.

И рече Саул: баците ждријеб за ме и за Јонатана сина мојега. И обличи се Јонатан.

Тада рече Саул Јонатану: кажи ми шта си учинио? И каза му Јонатан и рече: само сам окусио мало меда накрај штапа који ми бјеше у руци; ево ме; хоћу ли погинути?

А Саул рече: то нека ми учини Бог и то нека дода, погинућеш, Јонатане!

Али народ рече Саулу: зар да погине Јонатан, који је учинио ово спасење велико у Израиљу? Боже сачувај! Тако жив био Господ, неће пасти на земљу ниједна длака с главе његове. Јер је с помоћу Божјом учинио то данас. И тако избави народ Јонатана, те не погибе.

Тада се врати Саул од Филистеја, а Филистеји отидоше у своје мјесто.

И Саул царујући над Израиљем ратоваше на све непријатеље своје, на Моавце и на синове Амонове и на Едомце и на цареве Совске и на Филистеје, и куда се год обраћаше, надвлађиваше.

Скупи такођер војску и поби Амалика; и избави Израиља из руку онијех који га плијењаху.

А Саул имаше синове: Јонатана и Исуја и Мелхисуја; а двјема кћерима његовијем бјеху имена првеници Мерава а млађој Михала.

А жени Сауловој бјеше име Ахиноама кћи Ахимасова; а војводи његову бјеше име Авенир син Нира стрица Саулова.

Јер Кис отац Саулов и Нир отац Авениров бијаху синови Авилови.

И бијаше велик рат с Филистејима свега вијека Саулова; и кога год виђаше Саул храбра и јунака, узимаше га к себи.