Прва књига Самуилова (која се зове и Прва књига о царевима )

Тада Филистеји скупише војску своју да војују, и скупише се у Сокоту Јудину, и стадоше у око између Сокота и Азике на међи Дамимској.

А Саул и Израиљци скупише се и стадоше у око у долини Или, и уврсташе се према Филистејима.

И Филистеји стајаху на брду одонуда а Израиљци стајаху на брду одовуда, а међу њима бјеше долина.

И изиде из окола Филистејскога један заточник по имену Голијат из Гата, висок шест лаката и пед.

И на глави му бјеше капа од мједи, и оклоп плочаст на њему од мједи; и бијаше оклоп тежак пет тисућа сикала.

И ногавице од мједи бјеху му на ногу, и штит од мједи на раменима.

А копљача од копља му бјеше као вратило, а гвожђа у копљу му бјеше шест стотина сикала; и који му оружје ношаше иђаше пред њим.

Он ставши викаше војску Израиљску, и говораше им: што сте изашли уврставши се? нијесам ли ја Филистејин а ви слуге Саулове? изберите једнога између себе, па нека изађе к мени.

Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим га, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам.

Још говораше Филистејин: ја осрамотих данас војску Израиљску; дајте ми човјека да се бијемо.

А кад Саул и сав Израиљ чу шта рече Филистејин, препадоше се и уплашише се врло.

А бијаше Давид син једнога Ефраћанина, из Витлејема Јудина, којему име бјеше Јесеј, који имаше осам синова и бијаше у вријеме Саулово стар и временит међу људима.

И три најстарија сина Јесејева отидоше за Саулом на војску; а имена тројици синова његовијех који отидоше на војску бијаху првенцу Елијав а другоме Авинадав а трећему Сама.

А Давид бијаше најмлађи. И она три најстарија отидоше за Саулом.

А Давид отиде од Саула и врати се у Витлејем да пасе овце оца својега.

А Филистејин излажаше јутром и вечером, и стаја четрдесет дана.

А Јесеј рече Давиду сину својему: узми сада за браћу своју ефу овога прженога жита и овијех десет хљебова, и однеси брже у око браћи својој.

А овијех десет младијех сираца однеси тисућнику, и види браћу своју како су, и донеси од њих знак.

А Саул и они и сав Израиљ бијаху у долини Или ратујући с Филистејима.

И тако Давид уста рано и остави овце на чувару; па узе и отиде како му заповједи Јесеј; и дође на мјесто гдје бјеше око, и војска излажаше да се врста за бој, и подизаше убојну вику.

И стајаше војска Израиљска и Филистејска једна према другој.

Тада остави Давид свој пртљаг код чувара, који чуваше пртљаг, и отрча у војску, и дође и запита браћу своју за здравље.

И докле говораше с њима, гле, онај заточник по имену Голијат Филистејин из Гата, изиде из војске Филистејске и говораше као прије, и Давид чу.

А сви Израиљци кад видјеше тога човјека, узбјегоше од њега, и бјеше их страх веома.

И говораху Израиљци: видјесте ли тога човјека што изиде? Јер изиде да срамоти Израиља. А ко би га погубио, цар би му дао силно благо, и кћер своју дао би му; и ослободио би дом оца његова у Израиљу.

Тада рече Давид људима који стајаху око њега говорећи: шта ће се учинити човјеку који погуби тога Филистејина и скине срамоту с Израиља? Јер ко је тај Филистејин необрезани да срамоти војску Бога живога?

А народ му одговори исте ријечи говорећи: то ће се учинити ономе ко га погуби.

А кад чу Елијав брат његов најстарији како се разговара с тијем људима, разљути се Елијав на Давида, и рече му: што си дошао? и на ком си оставио оно мало оваца у пустињи? знам ја обијест твоју и злоћу срца твојега; дошао си да видиш бој.

А Давид рече: шта сам сад учинио? заповјеђено ми је.

Потом окрену се од њега к другоме и запита као прије; и народ му одговори као прије.

И кад се чуше ријечи које говораше Давид, јавише их Саулу, а он га дозва к себи.

И Давид рече Саулу: нека се нико не плаши од онога; слуга ће твој изаћи и биће се с Филистејином.

А Саул рече Давиду: не можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете а он је војник од младости своје.

Ја потрчах за њим, и ударих га и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватих га за грло, те га бих и убих.

И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога.

Још рече Давид: Господ који ме је сачувао од лава и медвједа, он ће ме сачувати и од овога Филистејина. Тада рече Саул Давиду: иди, и Господ нека буде с тобом.

И Саул даде Давиду своје оружје, и метну му на главу капу своју од мједи и метну оклоп на њ.

И припаса Давид мач његов преко својега одијела и пође, али не бјеше навикао, па рече Давид Саулу: не могу ићи с тијем, јер нијесам навикао. Па скиде Давид са себе.

И узе штап свој у руку, и изабра на потоку пет глатких камена и метну их у торбу пастирску, коју имаше, и узе праћу своју у руку, и тако пође ка Филистејину.

А и Филистејин иђаше све ближе к Давиду, а човјек који му ношаше оружје, иђаше пред њим.

А кад Филистејин погледа и видје Давида, потсмјехну му се, што бјеше млад и смеђ и лијепа лица.

И рече Филистејин Давиду: еда ли сам псето, те идеш на ме са штапом? И проклињаше Филистејин Давида боговима својим.

И рече Филистејин Давиду: ходи к мени да дам тијело твоје птицама небеским и звијерима земаљским.

А Давид рече Филистејину: ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио.

Данас ће те Господ дати мени у руке, и убићу те, и скинућу главу с тебе, и даћу данас тјелеса војске Филистејске птицама небеским и звијерима земаљским, и познаће сва земља да је Бог у Израиљу.

И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке.

А кад се Филистејин подиже и дође ближе к Давиду, Давид брже истрча на бојиште пред Филистејина.

И Давид тури руку своју у торбу своју, и извади из ње камен, и баци га из праће, и погоди Филистејина у чело и уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу.

Тако Давид праћом и каменом надјача Филистејина, и удари Филистејина и уби га; а немаше Давид мача у руци.

И притрчав Давид стаде на Филистејина, и зграби мач његов и извуче га из корица и погуби га и отсијече му главу. А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше.

А Израиљци и Јудејци усташе и повикаше и потјераше Филистеје до долине и до врата Акаронских; и падаше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.

Потом се вратише синови Израиљеви тјеравши Филистеје, и оплијенише око њихов.

А Давид узе главу Филистејинову, и однесе је у Јерусалим, а оружје његово остави у својој колиби.

А кад Саул видје Давида гдје иде пред Филистејина, рече Авениру војводи: чији је син тај младић, Авенире? А Авенир рече: како је жива душа твоја, царе, не знам.

А цар рече: питај чији је син тај младић.

А кад се врати Давид погубивши Филистејина, узе га Авенир и изведе га пред Саула, а у руци му бјеше глава Филистејинова.

И Саул рече му: чији си син, дијете? А Давид рече: ја сам син слуге твојега Јесеја Витлејемца.