Псалми Давидови
Псалам 78
Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к ријечима уста мојих.
Отворам за причу уста своја, казаћу старе приповијетке.
Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,
Нећемо затајити од дјеце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу његову и чудеса која је учинио.
Свједочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду дјеци својој;
Да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали својој дјеци
Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дјела Божијих, и заповијести његове да држе;
И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не бјеше тврд срцем својим, нити вјеран Богу духом својим.
Синови Јефремови наоружани, који стријељају из лука, вратише се натраг, кад бијаше бој.
Не сачуваше завјета Божијега, и по закону његову не хтјеше ходити.
Заборавише дјела његова, и чудеса, која им је показао,
Како пред очима њиховијем учини чудеса у земљи Мисирској, на пољу Соану;
Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;
И води их дању облаком, и сву ноћ свијетлијем огњем;
Раскида стијене у пустињи, и поји их као из велике бездане;
Изводи потоке из камена, и води воду ријекама.
Али они још једнако гријешише њему, и гњевише вишњега у пустињи.
И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,
И викаше на Бога, и рекоше: "може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"
Ево! он удари у камен, и потече вода, и ријеке устадоше; може ли и хљеба дати? хоће ли и меса поставити народу својему?
Господ чу и разљути се, и огањ се разгорје на Јакова, и гњев се подиже на Израиља.
Јер не вјероваше Богу и не уздаше се у помоћ његову.
Тада заповједи облацима одозго, и отвори врата небеска,
И пусти, те им подаждје мана за јело, и хљеб небески даде им.
Хљеба анђелскога јеђаше човјек; посла им јела до ситости.
Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;
И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим;
Побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех.
И наједоше се и даде им што су жељели.
Али их још и не прође жеља, још бјеше јело у устима њиховијем,
Гњев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.
Преко свега тога још гријешише, и не вјероваше чудесима његовијем.
И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.
Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и искаху Бога;
И помињаху да је Бог обрана њихова, и вишњи избавитељ њихов.
Ласкаху му устима својима, и језиком својим лагаху му.
А срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету његову.
Али он бјеше милостив, и покриваше гријех, и не помори их, често устављаше гњев свој, и не подизаше све јарости своје.
Опомињаше се да су тијело, вјетар, који пролази и не враћа се.
Колико га пута расрдише у пустињи, и увриједише у земљи гдје се не живи!
Све наново кушаше Бога, и свеца Израиљева дражише.
Не сјећаше се руке његове и дана, у који их избави из невоље,
У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;
И проврже у крв ријеке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.
Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.
Љетину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.
Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.
Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.
Посла на њих огњени гњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела.
Равни стазу гњеву својему, не чува душа њиховијех од смрти, и живот њихов предаде помору.
Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовијем.
И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.
Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.
И доведе их на мјесто светиње своје, на ову гору, коју задоби десница његова.
Одагна испред лица њихова народе; ждријебом раздијели њихово достојање, и по шаторима њиховијем насели кољена Израиљева.
Али они кушаше и срдише Бога вишњега и уредаба његовијех не сачуваше.
Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.
Увриједише га висинама својим, и идолима својим раздражише га.
Бог чу и разгњеви се и расрди се на Израиља веома.
Остави насеље своје у Силому, шатор, у којем живљаше с људима.
И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.
И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламтје се.
Младиће његове једе огањ, и дјевојкама његовијем не пјеваше сватовских пјесама;
Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.
Најпослије као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.
И поби непријатеље своје с леђа, вјечној срамоти предаде их.
И не хтје шатора Јосифова, и кољена Јефремова не изабра.
Него изабра кољено Јудино, гору Сион, која му омиље.
И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довијека.
И изабра Давида слугу својега, и узе га од торова овчијих,
И од дојилица доведе га да пасе народ његов, Јакова, и нашљедство његово, Израиља.
И он их пасе чистијем срцем, и води их мудријем рукама.
