Књига Проповједникова

Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.

To every [thing there is] a season, and a time to every purpose under the heaven:

A time to be born, and a time to die; a time to plant, and a time to pluck up [that which is] planted;

Вријеме кад се убија, и вријеме кад се исцјељује; вријеме кад се разваљује, и вријеме кад се гради.

A time to kill, and a time to heal; a time to break down, and a time to build up;

Вријеме плачу и вријеме смијеху; вријеме ридању и вријеме игрању;

A time to weep, and a time to laugh; a time to mourn, and a time to dance;

Вријеме кад се размеће камење, и вријеме кад се скупља камење; вријеме кад се грли, и вријеме кад се оставља грљење;

A time to cast away stones, and a time to gather stones together; a time to embrace, and a time to refrain from embracing;

Вријеме кад се тече, и вријеме кад се губи; вријеме кад се чува, и бријеме кад се баца;

A time to get, and a time to lose; a time to keep, and a time to cast away;

Вријеме кад се дере, и вријеме кад се сашива; вријеме кад се мучи, и вријеме кад се говори.

A time to rend, and a time to sew; a time to keep silence, and a time to speak;

Вријеме кад се љуби, и вријеме кад се мрзи; вријеме рату и вријеме миру.

A time to love, and a time to hate; a time of war, and a time of peace.

Кака је корист ономе који ради од онога око чега се труди?

What profit hath he that worketh in that wherein he laboureth?

Видио сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.

I have seen the travail, which God hath given to the sons of men to be exercised in it.

Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, и свијет метнуо им је у срце, али да не може човјек докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја.

He hath made every [thing] beautiful in his time: also he hath set the world in their heart, so that no man can find out the work that God maketh from the beginning to the end.

Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свога.

I know that [there is] no good in them, but for [a man] to rejoice, and to do good in his life.

И кад сваки човјек једе и пије и ужива добра од свакога труда својега, то је дар Божји.

And also that every man should eat and drink, and enjoy the good of all his labour, it [is] the gift of God.

Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети; и Бог твори да би га се бојали.

I know that, whatsoever God doeth, it shall be for ever: nothing can be put to it, nor any thing taken from it: and God doeth [it], that [men] should fear before him.

Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.

That which hath been is now; and that which is to be hath already been; and God requireth that which is past.

Још видјех под сунцем гдје је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност.

And moreover I saw under the sun the place of judgment, [that] wickedness [was] there; and the place of righteousness, [that] iniquity [was] there.

И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу.

I said in mine heart, God shall judge the righteous and the wicked: for [there is] a time there for every purpose and for every work.

Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.

I said in mine heart concerning the estate of the sons of men, that God might manifest them, and that they might see that they themselves are beasts.

Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.

For that which befalleth the sons of men befalleth beasts; even one thing befalleth them: as the one dieth, so dieth the other; yea, they have all one breath; so that a man hath no preeminence above a beast: for all [is] vanity.

Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах.

All go unto one place; all are of the dust, and all turn to dust again.

Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?

Who knoweth the spirit of man that goeth upward, and the spirit of the beast that goeth downward to the earth?

Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?

Wherefore I perceive that [there is] nothing better, than that a man should rejoice in his own works; for that [is] his portion: for who shall bring him to see what shall be after him?