Јеванђеље по Јовану
Јеванђеље по Јовану, глава 12
Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију, где беше Лазар, кога он ускрисну из мртвих.
Онде му спремише вечеру. Марта служаше, а и Лазар је седео с онима који беху с њим за трпезом.
А Марија, узевши литру чистога нардова скупоценога мира, помаза ноге Исусове и отра их косом својом, - и кућа се напуни мириса од мира.
Један од ученика његових, Јуда Искариотски, син Симонов, који га после издаде, рече:
Зашто се ова миро не прода за триста динара, па да се да сиромасима?
Он то не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж, и што, држећи кесу, ношаше што се меташе у њу.
Али Исус рече: Пустите је нека чува то миро за дан мога погреба.
Ви сиромахе свагда имате око себе, али мене немате свагда.
Многи народ из Јудеје сазна да је он ту, и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара, кога он ускрину из мртвих.
А првосвештеници решише да се и Лазар убије,
јер се многи Јудеји одвајаху због њега, и вероваху у Исуса.
Сутрадан многи из народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим,
узеше гране од палма и изиђоше му на сусрет вичући: Осана! Благословен који долази у име Господње, Краљ Израиљев!
А Исус, нашавши магаре, седе на њ, као што је писано:
"Не бој се кћери Сионова! Ево краљ ти твој долази седећи на пулету магаричину".
Али то ученици његови тад не разумеше, него кад се прослави Исус, онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и да су они то њему испунили.
Сви они који беху с Исусом, кад изазва Лазара из гроба и ускрсну га из мртвих, сведочаху за њега,
и приђе му народ, јер беше чуо да он учини то чудо.
Фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет за њим иде.
Неки Грци који беху дошли на празник на молитву,
обратише се Филипу, који беше из Витсаиде Галилејске, и молише га говорећи: Господине, хјели бисмо да видимо Исуса.
Филип дође и каза то Андрији, а Андрија и Филип казаше Исусу.
Исус им одговори: Дође час да се прослави Син човечји!
У истину, у истину вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, оно остаје само, али ако умре, много рода роди.
Ко љуби живот свој изгубиће га, а ко не мари за живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни.
Ко мени служи, нека за мном иде, и где сам ја ту ће и слуга мој бити. Ко мени служи њега ће частити Отац мој.
Сад је душа моја жалосна, и шта да кажем?... Оче! сачувај ме од овога часа?... Али за то дођох на овај час.
Оче, прослави име своје! И дође глас с неба: И прославио сам, и опет ћу га прославити!
Народ који ту стајаше и који чу, говораше: Гром загрми. А други говораху: Анђео му проговори.
Исус рече: Овај глас не би ради мене, него ради вас.
Сад је суђење овоме свету. Сад ће бити истеран кнез овога света;
и кад ја будем подигнут од земље, све ћу к себи привући.
А ово говораше да покаже каквом ће смрћу умрети.
Народ му одговори: Ми чусмо из закона да ће Христос за увек остати. Како ти говориш да Син човечји има да буде подигнут? Ко је тај Син човечји?
Исус им рече: Још је мало времена светлост с вама. Ходите док светлост имате, да вас тама не обузме. Јер ко ходи по тами, не зна куда иде.
Док имате светлост, верујте у светлост, да будете синови светлости. Рекавши ово, Исус отиде и уклони се од њих.
Али иако је и чинио толика чудеса пред њима, ипак не вероваху у њега,
да се збуде реч Исаије пророка, који рече: "Ко верова проповедању нашему, и рука Господња коме ли се откри?"
Зато не могаху веровати, јер Исаија рече још:
"Заслепио је очи њихове, и окаменио срца њихова, од страха да очима не виде и срцем не разумеју, да се не обрате, да их не исцелим".
Исаија то рече кад виде славу његову, и говори за њега.
Али у њега вероваше ипак многи од главара, него због фарисеја не признаваху то, да не би били излучени из синагоге,
јер су више волели славу људску, него славу Божју.
И Исус повика: Ко у мене верује, не верује у мене, него у онога који ме посла,
и ко види мене, види онога који ме посла.
Ја дођох као светлост на свет, да ни један који у ме верује не остане у тами.
И ко чује моје речи, и не верује, ја му нећу судити, јер ја не дођох да судим свету, него спасем свет.
Ко презре мене и не прима речи мојих, има свога судију. Реч коју ја објавих, она ће му судити у последњи дан.
Јер ја не говорих од себе, него Отац који ме посла, он ми заповеди шта ћу казати и шта ћу јавити.
Ја знам да је заповед његова живот вечни. Зато оно што говорим, онако говорим као што ми Отац рече.
