Дела апостолска

После тога пође у Дербу и у Листру, и гле, онде беше неки ученик по имену Тимотеј, син једне жене Јудејке и оца Грка.

За њега добро сведочаху браћа у Листри и Иконији.

Овога намисли Павле да узме са собом, и узе га и обреза, ради Јудеја који бејаху у оним местима, јер сви знадијаху да му отац беше Грк.

И кад пролажаху по градовима, препоручиваху браћи да држе уредбе апостола и старешина из Јерусалима,

и цркве се утврђиваху у вери и њихов се број из дана у дан повећаваше.

Али пошто их Дух Свети спречи да проповедају реч у Азији, пређоше Фригију и Галатијску земљу.

Кад стигоше близу Мизије хтедоше да иду у Витинију, али им Дух Исусов не даде.

Прођоше тад Мизију и сиђоше у Троаду.

Преко ноћи имао је Павле једно виђење. Појави му се један човек из Македоније и изриче му ову молбу: Пређи у Македонију, помози нам!

После тог Павловог виђења, гледасмо одмах да пођемо у Македонију, закључивши да нас Господ позва да тамо проповедамо јеванђеље.

Полазивши из Троаде, упутисмо се у Самотракији и сутрадан се искрцасмо у Неапољ.

Оданде пођосмо у Филипе, који је први град једног Македонског насеље (римско). У оном граду остадосмо неколико дана.

У дан суботни изиђосмо из града к реци, где се надасмо да ћемо наћи једну богомољу. Седосмо и разговарасмо са женама које се бејаху ту сабрале.

Једна од њих, по имену Лидија, продавачица скерлета из града Тијатире, беше жена богобојазна, и она слушаше. Господ отвори срце њезино да пази на Павлове речи.

А кад се крсти она и кућа њезина, мољаше нас говорећи: Ако ме цените да сам верна Господу, уђите у моју кућу и останите у њој. И принуди нас да останемо.

Како иђасмо на молитву, срете нас једна слушкиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима.

Она иђаше за Павлом и за нама и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога највишега, који вам јављају пут спасења!

Она овако чињаше неколико дана. Кад се Павлу то досади, окрену се, и рече духу: Заповедам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње! И он изиђе у тај час.

Кад њезини господари видеше да је престала нада њиховог добитка, Узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг к званичницима,

и доведавши их пред преторе, рекоше: Ови људи муте наш град; они су Јудеји,

који проповедају обичаје које ми, који смо Римљани, не смемо ни да примимо ни да следујемо.

И подиже се и народ на њих, и претори, пошто учинише да им се на силу свуку хаљине, заповедише да се ишибају.

Пошто их добро избише, бацише их у тамницу, и наредише тамничару да их строго чува.

Примивши ту заповест, тамничар их баци у унутарашњу тамницу и метну им окове на ноге.

Око поноћи мољаху се Павле и Сила и певаху хвале Богу, а сужњи их слушаху.

Одједном тако се затресе земља да се помери темељ тамнички, и тог истог часа отворише се сва врата, и свима спадоше окови.

Тамничар се пробуди, и кад виде отворена врата тамничка, извади мач да се убије, мислећи да су сужњи побегли.

Али Павле повика јаким гласом: Не чини себи зла, сви смо ми овде!

Тамничар, заискавши свећу, улете и дрхћући припаде к Павлу и Сили,

изведе их ван и рече: Господо, што треба да чиним да се спасем?

Одговорише Павле и Сила: Веруј у Господа Исуса Христа и бићеш спасен ти и цео дом твој.

И јавише реч Господњу њему и свима који бејаху у дому његову.

Он их узе са собом у онај сат ноћи, опра им ране, и крсти он и сви његови.

Уведе их затим у свој дом, послужи их јелом, и радова се са свим домом својим што верова у Бога.

Кад свану, послаше претори стражаре да поруче тамничару да пусти оне људе.

И тамничар каза Павлу ово: Послаше претори да се пустите. Сад дакле, изиђите и идите с миром.

Али Павле рече стражарима: Пошто нас јавно избише и без суда, нас, људе Римљане, бацише у тамницу, сад хоће тајно да нас пусте? Не тако, него сами нека дођу и пусте нас.

Стражари казаше то преторима, и ови се уплашише кад чуше да су то Римљани,

и дођоше да их умире, и пустише их, молећи их да изиђу из града.

Кад они изиђоше из тамнице, дођоше к Лидији и, пошто видеше и утешише браћу, отидоше.