Дела апостолска

Пошто се утиша буна, дозва Павле ученике и охрабривши их и опростивши се с њима, отпутова у Македонију.

Он прође кроз ту земљу дајући многе савете ученицима.

После пође у Грчку, где оста три месеца. Кад пак хтедне да се укрца за Сирију, спремише му Јудеји замку. Тад се он реши да се врати натраг преко Македоније.

До Азије имали су да га прате Сосипатар син Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик, и Трофим из Азије.

Ови отиђоше напред и чекаше нас у Троади,

а ми се после Дана бесквасних хлебова укрцасмо у Филипима, и после пет дана достигосмо их у Троади, где остасмо седам дана.

У први дан недеље сабрасмо се да ломимо хлеб. Павле, који је сутрадан имао да се крене и разговораше се са ученицима, протеже свој говор до поноћи.

У горњој соби, где се бејасмо сабрали, било је много свећа.

Једно момче, по имену Евтих, које је седело на прозору, заспа тврдо за време дугог Павловог говора. Савладан од сна, паде доле с трећега спрата и дигоше га мртва.

Затим, кад се опет попе горе, преломи хлеб и поједе, и још дуго говори до саме зоре, и онда отиде.

А момче доведоше живо, и то им би од велике врло утехе.

Ми се пре Павла одвезосмо лађом у Ас, где се договорисмо да га сачекамо, јер је он требао да превали пут пешице.

Кад нас он достиже у Асу, узесмо га са собом и кренусмо се у Метилину.

Оданде, пловећи морем, дођосмо сутрадан према Хију; други дан кренусмо у Самос, а сутрадан стигосмо у Милет.

Јер Павле одреди да мимоиђемо Ефес, да не би дангубио у Азији, јер хиташе да, по могућности, о Педесетници стигне у Јерузалим.

Али из Милета посла Павле у Ефес по старешине црквене,

и кад они к њему дођоше, рече им: Ви знате од првога дана кад дођох у Азију како с вама једнако бејах,

служећи Господу са сваком понизношћу, са сузама и усред напасти јудејских замки.

Знате да вам нисам крио ништа од онога што би вам могло бити корисно и да се нисам устезао да вам проповедам и да вас поучавам пред народом и по кућама,

јављајући и Јудејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашега Исуса Христа.

И сад ево ја, свезан духом, идем у Јерусалим, не знајући шта ће ми се у њему догодити,

осим што ми се Дух Свети из града у град јавља, говорећи да ме окови и невоље чекају.

Али ја не марим за свој живот, као да би би ми он драгоцен био, него се бринем да свршим с радошћу трку своју и службу коју примих од Господа Исуса, да проповедам јеванђеље милости Божје.

И ево сад знам да мог лица више нећете видети, сви ви по којима пролазих проповедајући краљевство Божје.

Зато вам данас кажем да сам чист од крви свију вас,

јер вам јавих целу Божју вољу и ништа од вас не сакрих.

Пазите дакле на себе и на цело стадо у коме вас Дух Свети постави епископима, да пасете Цркву Господњу, коју он стече крвљу својом.

Ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који неће штедети стада,

и да ће се између вас појавити људи који ће опаке ствари чинити, да одвуку ученике за собом.

Бдите зато, и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учити са сузама свакога од вас.

И сад вас, браћо, предајем Богу и речи милости његове; Ономе који може назидати и дати вам наслеђе међу свима освећенима.

Сребра или злата или руха ничијег не зажелех.

Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.

У свему вам дадох изглед да тако радећи треба подржати оне који су слаби, и памтити речи Господа Исусакоје он рече: "Више има радости у давању него ли у примању".

Ово рекавши, клече на колена и помоли се са свима њима.

Свима ударише сузе на очи и, загрливши Павла, целиваху га,

жалосни највише за реч коју рече да више неће видети лица његова, - и отпратише га на лађу.