Дела апостолска

Пошто се спасосмо, дознасмо да се оно острво зове Малта.

Мештани нам се показаше необично љубазни, и скупише нас око једне велике ватре, коју беху наложили, јер је падала киша и била је јака зима.

Павле зграби шаку грања и наложи на ватру, кад из њега искочи змија, осетивши топлину, и скочи му на руку.

Кад мештани видеше да змија виси о руци његовој, говорише једни другима: Јамачно је овај човек крвник, кад га, избављена из мора, Правда не хте оставити да живи.

Павле отреса змију у ватру, и не би му ништа зло.

Они људи очекиваху да ће он отећи, или да ће одједном мртав пасти; али пошто дуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише мишљење и рекоше да је он бог.

Око онога места беху имања која су припадаху поглавару острва, који се зваше Публије, који нас прими и три дана љубазно угости.

Отац Публијев лежаше болестан од грознице и од срдобоље. Павле му приђе, помоли се, положи руке на њ и исцели га.

На то надођоше и други који бејаху болесни на острву и исцелише се.

Сви нам указаше велике почасти, и кад пођосмо спремише нам што нам бејаше потребно.

После три месеца укрцасмо се на лађу Александријску, која је била презимила на острву и имаше обележје Диоскура.

Допловивши у Сиракузу, остасмо онде три дана.

Оданде пловећи уз обалу, стигосмо у Регио, и после једног дана, кад дуну југ, стигосмо други дан у Путеоле.

Онде нађосмо браћу, и они нас замолише да останемо код њих седам дана. И тако пођосмо у Рим.

Из Рима изиђоше нам у сусрет чак до Апијева форума и до Три крчме, браћа која су била чула говорити о нама. Кад их Павле виде, даде хвалу Богу и охрабри се.

Кад дођосмо у Рим, допусти се Павлу да станује где хоће с једним војником који га чуваше.

Три дана после Павле сазва старешине јудејске, и кад се они скупише, рече им: Људи, браћо!, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а Јерусалимљани ме затворише у тамницу и предаше ме у руке Римљанима.

Пошто ме ови испиташе, хтедоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна кривица која би смрт заслужила;

али се Јудеји противише, и ја сам морао да уложим жалбу на цара, не имајући иначе никако намеру да свој народ тужим.

Зато вас молих да се видимо и да се разговарамо, јер за наду Израиљеву носим ја ове окове.

Одговорише му: Ми нити примисмо писма за те из Јудеје, нити дође ко од браће да јави, или да говори што зло за тебе.

Али ми бисмо хтели да од тебе чујемо шта ти мислиш, јер ми знамо да та јерес свуда наилази на противљење.

Одредише му дан, и многи дођоше к њему у стан. Павле им јављаше краљевство Божје, сведочећи и уверавајући их за Исуса из закона Мојсијева и пророка. Састанак је трајао од јутра до саога мрака.

Једни се уверише о ономе што он говораше, а једни не вероваше,

и како одлажаху несложни међу собом, Павле дода само ову реч: Добро каза Дух Свети преко пророка Исаије оцевима вашим,

говорећи: "Иди к томе народу и реци му: ушима својим ћете чути и нећете разумети, и очима својим гледаћете и нећете видети.

Јер отврдну срце овога народа: затворише уши своје, заклопише очи своје, од страха да својим очима не виде и ушима својима не чују и да срцем својим не разумеју, да се не обрате, да их не исцелим.

Знајте дакле да се паганцима посла спасење Божје, и да ће они чути.

Кад он то рече отидоше Јудеји, препирући се међу собом.

Павле оста пуне две године у кући коју бијаше унајмио. Он примаше све који му долажаху,

проповедајући краљевство Божје, и учећи о Господу нашему Исусу Христу слободно и без сметње.