Прва Павлова посланица Коринћанима
Прва Павлова посланица Коринћанима, глава 2
И ја, дошавши к вама, браћо, не дођох с великим речима или премудрошћу да вам јављам сведочанство Божје.
Јер нисам мислио да знам што међу вама, осим Исуса Христа, и то Исуса Христа распетога.
И ја сам бејах међу вама у слабости и у страху и великом дрхтању;
и реч моја и проповедање моје не темељаху се на убедљивим говорима мудрости, него на доказивању Духа и силе,
да се вера ваша не темељи на мудрости, него на сили Бога.
Али оно што ми проповедамо то је ипак мудрост за савршене, мада то није мудрост овога века, ни кнезова овога века који пропадају.
Ми проповедамо мудрост Божју тајну и сакривену, коју Бог одреди пре векова за славу нашу,
коју ни један од кнезова овога века не позна; јер да су је познали не би Господа славе разапели.
Али,- као што је писано -, "то су ствари које око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше, а које спреми Бог за оне који га љубе."
А нама их је Бог Духом својим открио. Јер Дух све испитује, па и дубине Божје.
Јер ко од људи зна ствари човечје, осим духа човечјега који је у њему? Тако и ствари Божје нико не зна осим Духа Божјега.
Али ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да познамо што нам је Бог милошћу својом даровао.
И ми о томе говоримо не речима људске мудрости, него науком Духа Светога, и о духовним стварима духовним језиком говоримо.
Али телесни човек не прима ствари које су од Духа Божјега, јер је њему то лудост, и он их не може познати, јер оне треба духовно да се разгледају.
Духовни пак човек све разгледа, а њега сама нико не разгледа.
Јер "Ко познаје мисао Господњу, да га поучи?" Али ми мисао Христову имамо.
