Друга Павлова посланица Коринћанима

молим вас да ме не натерате, кад будем код вас, да употребим ту смелост, коју намеравам употребити против неких који нас сматрају као да по пути живимо.

Ако и живимо у пути, не боримо се по пути.

Јер оружје нашег војевања није путено, него је оно силно од Бога, на раскопавање градова, да рушимо и помисли

и сваку висину која се подиже против познања Божјег, и заробимо сваку мисао на послушност Христу,

и готови смо да казнимо сваку непокорност, кад се испуни ваша покорност.

Ви гледате на спољашњост! Ако се ко узда да је Христов, нека призна у срцу своме да како је он Христов, тако смо и ми Христови.

А ако бих се ја и нешто више похвалио влашћу коју нам даде Господ на уздизање а не на уништавање ваше, не бих се постидео,

да се не бих показао као да хоћу да вас својим посланицима плашим.

"Јер су му посланице" - каже се -, "тешке и јаке, а кад је он телом пред нама неугледан је, и реч је његова неспретна."

Ко тако каже нека помисли ово: Да какви смо у речи у посланицама, кад нисмо код вас, такви смо и на делу кад смо ту.

Јер се ми не смемо мешати или поредити с онима који се сами хвале, који, кад се сами по себи мере и упореде сами са собом, нису разумни.

А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери дела које нам Бог раздели, па да допремо и до вас.

Не прелазимо ми преко својих граница, као да не доспесмо до вас; јер допресмо и до вас с јеванђељем Христовим.

Не хвалимо се ми преко мере, нити се туђим радом хвалимо, него се хвалимо зато што имамо наду, ако порасте вера ваша, да ћемо се у вама изобилно величати у границама које су нама одређене,

па да и даље од вас проповедамо јеванђеље, а да се не похвалимо оним што је постигнуто у границам које су другима одређене.

А ко се хвали, нека се у Господу хвали!

Јер није признат онај који се сам хвали, него кога Господ хвали.