Друга Павлова посланица Коринћанима

Ах кад бисте могли да потрпите мало безумља од моје стране" Али ме ви и трпите!

Јер ја ревнујем за вас, Божјом љубомором, јер сам вас обећао само једном младожењи, да вас као чисту девицу пред Христа изведем.

Али као што змија заведе Еву лукавством својим, тако се плашим да се и мисли ваше не искваре и не одврате од чистоте која је у Христу.

Јер ако неко дође да вам проповеда другог Исуса, кога ми не проповедасмо, или да другог духа примите, кога не примисте, или друго јеванђеље, које не примисте, ви бисте то ипак трпели.

А ја мислим да ни у чему нисам мањи од тих великих апостола!

Јер ако сам и неспретан у речи, али у познању нисам; и то смо ми вама у сваком погледу и у свакој ствари показали.

Јесам ли ја грех починио понижавајући се да бисте се ви уздигли, кад вам без награде јеванђеље Божје проповедах?

Од других Цркава отех, узевши од њих плату, да вама служим. И кад сам код вас био, и био у сиротињи, никоме на терет не падох,

јер за моје потребе дадоше браћа која дођоше из Македоније. У свему сам пазио да вам не будем на терет и пазићу.

По истини Христовој, која је у мени, кажем да ми се хвала ова неће одузети у Ахајским крајевима.

Зашто?... Зар зато што вас не љубим? То Бог зна!

Али што чиним то ћу и даље чинити, да уклоним сваки изговор онима који траже изговоре, да би се познали као и ми у ономе чиме се хвалимо.

И није ни чудо, јер се и сам сотона претвори у анђела светлости.

Није дакле ништа чудновато ако се и слуге његове претварају у слуге правде. Али ће њихов крај бити по делима њиховим.

Опет велим: да ме нико не посматра као да сам безуман; а иначе ме бар као безумна примите, да се и ја мало похвалим.

А што говорим кад се тако отворено хвалим, не говорим по Господу, него као у безумљу.

И кад се већ многи хвале по пути, и ја ћу да се хвалим,

јер ви радо трпите безумнике, ви који сте мудри.

Ако вас ко подјарми, ако вас ко једе, ако вас ко савлада, ако је ко дрзак, ако вас ко по образу бије, ви то трпите.

Стидим се да то кажем, али смо се ми слаби показали. Али у чему је неко смео (по безумљу говорим) и ја сам смео.

Јесу ли то Јевреји? И ја сам. Јесу ли Израиљци? И ја сам. Је ли потомство Аврамово? И ја сам.

Јесу ли слуге Христове? (настрано говорим). Ја сам још више. Више сам се трудио, више сам удараца поднео, више пута сам био у тамници, много пута сам долазио до страха смртнога.

Од Јудеја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац.

Трипут сам би шибан, једном су камење бацали на ме, три пута сам у бродолому страдао, ноћ и дан провео сам усред валова.

У честим својим путовањима био сам у опасности на водама, у опасности од разбојника, у опасности од људи мог рођеног народа, у опасности од паганаца, у опасности у градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом.

Био сам у труду и на муци, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом посту, у зими и голотињи.

А да о другоме и не говорим, сваки сам дан опкољен бригама које ми све Цркве задају.

Ко ослаби, - а ја да не ослабим? - Ко се спотиче, - а ја да не говорим?

Ако треба хвалити се, својом ћу се слабошћу хвалити!

Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен на све векове, зна да не лажем!...

У Дамску пагански намесник краља Арете чуваше град Дамаск да ме ухвати, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из његових руку.