Друга Павлова посланица Коринћанима

Ја дакле реших у себи да се не вратим вама у жалости.

Јер ако ја вас ожалостим, ко ће мене веселити, осим онога који прима жалост од мене?

И писах вам то, да кад дођем, не примим жалост од оних од којих би ваљало да примим радост, имајући према свима вама поуздање да је моја радост радост свију вас.

У великој жалости и тужног срца и с многим сузама писах вама, не да бисте се ожалостили, него да бисте познали велику љубав коју имам к вама.

Ако ли је ко био узрок жалости, не ражали он мене, него све вас, бар у неколико, да се у ничему не претерује.

И довољна је таквоме казна коју му је већина одредила,

тако да ви имате пре да му опростите и да га тешите, да не би превелика жалост на њега пала.

Зато вас молим да имате љубав према њему,

јер вам писах и намером да познам, кушајући вас, јесте ли у свему послушни.

да не дамо да нас превари сотона, јер нам намере његове нису непознате.

Иначе кад дођох у Троаду, да проповедам јеванђеље Христово, - и ако ми Господ ту остави отворена врата -,

не имадох мира у духу своме, не нашавши Тита брата свога; и зато, опростивши се с њима, кренух у Македонију.

Хвала Богу, који нам свагда даје победу у Христу, и преко нас шири мирис познања свога на сваком месту!

Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају.

Једнима дакле мирис смртни на смрт, а другима мирис животни на живот. И за ово ко је довољно вредан?

Јер ми не искривљујемо реч Божју, као што многи то чине, него искрено и с Божје стране пред Богом у Христу говоримо.