Друга Павлова посланица Коринћанима

Имајући, дакле, таква обећања, о љубљени, да очистимо себе од сваке нечистоте пути и духа, настављујући своје посвећење у страху пред Богом!

Дајте нам место у срцима својим! Никоме ми нисмо на жао учинили, никога нисмо завели, никога нисмо обманули.

Не говорим то да бих вас осудио, јер пре рекох да сте у срцима нашим на живот и на смрт.

Много се уздам у вас, много имам да се хвалим с вама, пун сам утехе и изобилан радошћу поред свију брига наших.

Јер од кад дођосмо у Македонију, никаква мира немаше пут наша, него у свему имасмо невоље: напољу борбе, унутра страх.

Али Бог који теши понижене, утеши нас доласком Титовим,

и не само доласком његовим, него и утехом којом се он утеши код вас, казујући он нама ваше вруће жеље, ваше плакање, ваше старање за мене, тако да је моја радост још већа била.

И ако сам вас и ражалио посланицом својом, не кајем се. А и кад бих се и покајао, знајући да вас је она посланица, ако и замало, ражалила,

сад се радујем, не зато што сте били жалосни, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете.

Јер жалост која је по Богу доноси покајање на оздрављење, за које се никад нико не покаје, а жалост овога свега доноси смрт.

Јер гле, ово само што се по Богу ожалостисте колико не побуди стварање међу вама? Какво оправдавање, какву ревност, какав страх, какве вруће жеље, какво такмичење, какву осуду! У свему показасте да сте били чисти у том делу.

Ако вам, дакле, писах, не учиних то ради онога који је починио неправду, нити ради онога коме је она учињена, него да се покаже међу вама старање ваше за нас пред Богом.

Зато се и утешисмо. Али осим своје утехе обрадова нас још више радост Титова, чији дух ви сви умиристе.

А ако сам се пред њим похвалио за вас, не збуних се за то, него како свима вама увек истину говорисмо, тако се истина нађе и у похвали нашој пред Титом.

Он осећа сад двоструку љубав према вама, кад се опомиње послушања свију вас, и како сте га са страхом и дрхтањем примили.