Knjiga o Jobu

A sada me ismjehavaju ljudi, koji su danima mlađi od mene, kojima otaca ne bih bio metnuo sa psima stada svojega.

A na što bi mi i bila snaga ruku njihovih? Sav im je mozak ispijen,

Od oskudice i gladi istrošeni su, jer glodaju suhu zemlju; pusta pustinja mati je njihova.

Oni beru lobodu po pustarama i smrekovo korijenje za hranu.

Iz naroda ih gone, viču na njih kao na lupeže.

Po strašnim uvalama moraju stanovati, po jamama u zemlji i u klisurama.

Riču po grmovima, skupljaju se među trnjem.

Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičem istjerani iz zemlje.

I njima sam sada postao rugalica i služim im kao poslovica.

Gnušaju me se i ne ustručavaju se pljuvati mi u lice.

Jer je on odriješio konop od šatora mojega i srušio me, zato i oni pustiše uzde iz usta svojih proti meni.

Zdesna ustaje rulja, gurne mi noge, iskopa putove proti meni, da me upropasti.

Raskopaše putove moje, idu da me unište, i nikoga nema, da ih zaustavi.

Kao kroz širok prokop naviru, pustošeći navaljuju.

Strahote sve se okreću na mene, kao u vihoru raznosi on sreću moju, prolazi moj spas kao oblak.

I sada se u meni izjeda duša moja, stigoše me dani nevolje.

Noću me probada u kostima ne počivaju muke, što me grizu.

Svemoć je pokvarila odijelo moje, i kao ogrlica košulje steže me.

On me je srušio u blato, postao sam kao prah i pepeo.

Vičem k tebi, ali ti me ne slušaš; prestanem li, tada snuješ osnove proti meni.

U ljuta si mi se neprijatelja pretvorio, udaraš me teškom šakom.

U vihoru dižeš me visoko gore, goniš me; u vrtlogu me olujnom uzdrmaš me.

Ali ne pruža li se pri padu ruka, i ne viče li se u potrebi za pomoć?

Zaista, plakao sam, ako je drugima bilo zlo; srce me je boljelo za siromahom.

Nadao sam se sreći, - ali je došlo zlo; čekao sam svjetlost, - a došla je tama.

Puši se u meni bez prestanka, zadesiše me dani muke.

Tužan, bez sunca vučem se okolo, dignem se i vičem pred svima.

Šakalima brat postadoh i drug nojevima.

Crna se guli koža od mene, kosti moje plamte u groznici.

Citara se moja pretvorila u pjesmu tužaljku, frula moja u gorko jecanje.