Свето Јеванђеље по Матеју

А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора.

И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали.

И он им казива много у причама говорећи: Гле, изиђе сијач да сије.

И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их.

А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока.

И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.

А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет.

Ко има уши да чује, нека чује!

И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама?

А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.

Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.

Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.

И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети!

Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.

А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују.

Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.

Ви пак чујте причу о сијачу!

Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом; то је оно поред пута посијано.

А на камениту мјесту посијано, то је који слуша ријеч и одмах је с радошћу прима,

Али нема коријена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потјерају због ријечи, одмах се саблазни.

А посијано у трњу, то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и превара богатства загуше ријеч и без рода остане.

А посијано на доброј земљи, то је који слуша ријеч и разумије, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.

Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој.

А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде.

А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ.

Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ?

А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо?

А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу.

Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.

Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као зрно горушично које узме човјек и посије на њиви својој.

Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.

Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.

Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше.

Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета.

Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу. И приступише му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви.

А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији;

А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла.

А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели.

Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека.

Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње.

И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!

Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.

Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера.

Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.

Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте.

Кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље.

Тако ће бити на свршетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних,

И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Рече им Исус: Разумијете ли све ово? Рекоше му: Да, Господе!

А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо.

И када сврши Исус приче ове, отиде оданде.

И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој тако да му се дивљаху и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи?

Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда?

И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово?

И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме.

И не учини ондје чудеса многа због невјерја њихова.