Свето Јеванђеље по Марку

И опет поче учити код мора. И сабра се око њега народ многи, тако да он уђе у лађу на мору и сјеђаше, а народ сав бијаше на земљи крај мора.

И учаше их у причама много, и говораше им у поуци својој:

Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије.

И кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га.

А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље;

А кад обасја сунце, увену и, будући да немаше коријена, усахну.

А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода.

И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто.

И говораше им: Ко има уши да чује, нека чује!

А кад оста сам, запиташе га за ову причу они око њега са Дванаесторицом.

И рече им: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива,

Да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се опросте гријеси.

И рече им: Зар не разумијете причу ову? А како ћете све приче разумјети?

Сијач ријеч сије.

А покрај пута, гдје се сије ријеч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме ријеч посијану у срцима њиховим.

Тако и они посијани на каменитим мјестима јесу они који кад чују ријеч, одмах је приме с радошћу,

Али немају коријена у себи. него су непостојани, па кад дођу до невоље, или гоњења због ријечи, одмах се саблазне.

А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч,

Али бриге овога вијека и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше ријеч, и без рода остане.

А они на доброј земљи посијани, јесу они који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.

И говораше им: Еда ли се свјетиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свијећњак постави?

Ко има уши да чује, нека чује!

И говораше им: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате.

Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.

И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу;

И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна.

Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.

А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва.

И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати?

Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи;

А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити.

И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати.

А без приче не говораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.

И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну.

И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим.

И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.

А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?

И уставши запријети вјетру, и рече мору: )ути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика.

И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере?

И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?