Коринћанима посланица друга (светог апостола Павла )

Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима.

Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан,

Тако да се и обучени, не нађемо наги.

Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно.

А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа.

Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа;

Јер вјером ходимо а не гледањем;

И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа.

Зато се и радо трудимо, било да боравимо овдје, било да одлазимо, да будемо Њему угодни.

Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло.

Знајући, дакле, страх Господњи увјеравамо људе, а Богу смо познати, а надам се да смо познати и вашим савјестима.

Јер не препоручујемо опет себе вама него вам дајемо повод да се са нама поносите, да бисте имали што одговорити онима који се хвале оним што је на лицу а не што је на срцу.

Јер, ако смо ван себе, Богу смо; ако смо присебни, вама смо.

Јер нас љубав Христова обузима па овако мислимо: да ако један за све умрије, то сви умријеше.

И Он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе.

Зато ми од сада никога не знамо по тијелу; а ако и познасмо Христа по тијелу, но сада га више не познајемо.

А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења,

Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом. не урачунавши им гријехе њихове, и метнувши у нас ријеч помирења.

Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово - помирите се са Богом.

Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему.