Knjiga o Jobu

Job progovori i reče:

Ta dokle ćete mučiti dušu moju, dokle ćete me riječima satirat?

Već deseti put pogrdiste mene, i stid vas nije što me zlostavljate.

Pa ako sam zastranio doista, na meni moja zabluda ostaje.

Mislite li da ste me nadjačali i krivnju moju da ste dokazali?

Znajte: Bog je to mene pritisnuo i svojom me je on stegnuo mrežom.

Vičem: "Nasilje!" - nema odgovora; vapijem - ali za me pravde nema.

Sa svih strana put mi je zagradio, sve staze moje u tminu zavio.

Slavu je moju sa mene skinuo, sa moje glave strgnuo je krunu.

Podsijeca me odasvud te nestajem; ko drvo, nadu mi je iščupao.

Raspalio se gnjev njegov na mene, i svojim me drži neprijateljem.

U bojnom redu pristižu mu čete, putove proti meni nasipaju, odasvud moj opkoljavaju šator.

Od mene su se udaljila braća, otuđili se moji poznanici.

Sluškinjama sam svojim kao stranac, neznanac sam u njihovim očima.

Slugu zovnem, a on ne odgovara, i za milost ga moram zaklinjati.

Mojoj je ženi dah moj omrznuo, gadim se djeci vlastite utrobe.

I deranima na prezir tek služim, ako se dignem, rugaju se meni.

Pouzdanicima sam svojim mrzak, protiv mene su oni koje ljubljah.

Kosti mi se za kožu prilijepiše, osta mi jedva koža oko zuba.

Smilujte mi se, prijatelji moji, jer Božja me je ruka udarila.

Zašto da me ko Bog sam progonite, zar se niste mog nasitili mesa?

O kad bi se riječi moje zapisale i kad bi se u mjed tvrdu urezale;

kad bi se željeznim dlijetom i olovom u spomen vječan u stijenu uklesale.

Ja znadem dobro: moj Izbavitelj živi i posljednji će on nad zemljom ustati.

A kad se probudim, k sebi će me dići: iz svoje ću puti tad vidjeti Boga.

Njega ja ću kao svojega gledati, i očima mojim neće biti stranac: za njime srce mi čezne u grudima.

Kad kažete: "Kako ćemo ga goniti? Koji ćemo razlog protiv njega naći?",

mača tad se bojte: grijehu mač je kazna. Saznat ćete tada da imade suda!